Na povratku sa svog misionarskog puta »skupiše se apostoli k Isusu, i javiše mu sve što učiniše i šta učiniše i šta ljude naučiše. I reče im: dođite vi sami nasamo, i počinite malo. Jer beše mnogo koji dolaze i odlaze, i ne imahu kad ni jesti.«
Učenici su došli ka Isusu i sve Mu ispričali. Njihova prisna veza s Njim ohrabrila ih je da Mu iznesu svoja dobra i nepovoljna iskustva, svoju radost posmatrajući rezultat svog truda i svoju žalost zbog svog neuspeha, svojih pogrešaka i svojih slabosti. Počinili su greške u svom prvom radu kao evanđelisti, a pošto su Hristu iskreno govorili o svim iskustvima, On je video da ih još treba poučavati. On je takođe video da su se umorili od rada i da im je potreban odmor.
Međutim, tamo gde su se tada nalazili nisu mogli imati potreban mir, »jer ih beše mnogo koji dolaze i odlaze, i ne imahu kad ni jesti.« Narod je u gomilama sledio Hrista, željni da ih isceli i da čuju Njegove reči. Mnogo su osećali da ih On privlači; jer im je izgledalo da je On izvor svih blagoslova. Mnogi od onih koji su se tada okupljali oko Hrista da prime dragoceni blagoslov zdravlja, prihvatili su Ga kao svoga Spasitelja. Mnogi drugi, tada u strahu od fariseja da Ga priznaju, obratili su se prilikom izlivanja Svetog Duha i pred gnevnim sveštenicima i poglavarima priznali Ga kao Božjeg Sina.
Međutim, sada je Isus čeznuo za mirom, da bi mogao da bude sa svojim učenicima, jer im je puno što imao da kaže. U svom radu prošli su kroz probe sukoba i sretali su se s različitim protivljenjem. Dosad su se u svemu savetovali s Hristom; ali izvesno vreme bili su sami, pokatkad mučeni dvojbom što da čine. U svom radu stekli su mnogo ohrabrenja, jer Hristos ih nije poslao bez svoga Duha, i verom u Njega činili su mnoga čuda; ali sad su imali potrebu da se nahrane Hlebom života. Bilo im je potrebno da odu na neko mirno mesto, na kome bi u zajednici sa Hristom dobili uputstva za budući rad.
»I reče im: dođite vi sami nasamo, i počinite malo.« Hristos je pun nežnosti i saučešća prema svima koji su u Njegovoj službi. Želeo je pokazati svojim učenicima da Bog ne zahteva žrtvu, već milost. Svim srcem radili su za narod, a to je iscrpljivalo njihovu telesnu i umnu snagu. Njihova dužnost bila je da se odmore.
Videći uspeh u svom radu, učenici su bili u opasnosti da to pripišu sebi, u opasnosti da gaje duhovni ponos i tako pokleknu pod Sotoninim iskušenjima. Pred njima se nalazio veliki zadatak, pa su najpre morali naučiti da njihova sila ne počiva u njima samima, već u Bogu. Kao i Mojsije u Sinajskoj pustinji, kao i David među judejskim brežuljcima ili Ilija kod potoka Karita, učenicima je bilo potrebno da se odvoje od prizora svoje stalne delatnosti i budu u zajednici sa Hristom, prirodom i svojim srcima.
Dok su učenici bili odsutni zbog svog misionarskog puta, Isus je posećivao druge gradove i sela, propovedajući evanđelje o carstvu. Otprilike u to vreme primio je vest o smrti Jovana Krstitelja. Ovaj događaj oživeo je pred Njim kraj kome su bili usmereni Njegovi koraci. Na Njegovoj stazi gomilale su se tamne senke. Sveštenici i rabini nastojali su svim silama da izazovu Njegovu smrt, uhode su Ga pratile u stopu, i na sve strane umnožavale su se zavere za Njegovo uništenje. Vesti o propovedanju apostola kroz celu Galileju, doprle su i do Iroda, skrećući njegovu pažnju na Isusa i Njegov rad. »Jovan Krstitelj«, rekao je on, »iz mrtvih usta«. Izrazio je želju da vidi Isusa. Irod je osećao stalni strah od pobune koja bi tajno izbila, sa ciljem da ga zbaci s prestola i slomi rimski jaram s jevrejskog naroda, u kojemu je bio rasprostranjen duh nezadovoljstva i pobune. Bilo je očito da Hristov javni rad u Galileji neće moći još dugo trajati. Prizori Njegovih patnji približavali su se i On je čeznuo da se za izvesno vreme odvoji od buke mnoštva. (nastavlja se)
