Toma nije želeo da veruje sve dok ne stavi svoj prst u ranu koju su načinili rimski vojnici. U Njegovoj poniženosti i odbačenosti, Petar Ga se odrekao. Ova bolna sećanja jasno obeležena izlazila su pred njih. Bili su s Njim, ali Ga nisu poznavali niti su Ga pravilno razumeli. Ali kako je sve ovo potresalo njihova srca kad su prepoznali svoje neverstvo!
Kad su se sveštenici i poglavari ujedinili protiv njih, kad su dovedeni pred savete i bačeni u zatvor, Hristovi sledbenici su se radovali »što se udostojiše primiti sramotu za ime Gospoda Isusa«. (Dela 5,41) Radovali su se da dokažu pred ljudima i anđelima da razumeju Hristovu slavu i da su izabrali da Ga slede po svaku cenu.
Danas je isto tako tačno, kao što je bilo i u apostolsko vreme, da bez prosvetljenja božanskim Duhom čovečanstvo ne može raspoznati Hristovu slavu. Istinu i Božje delo ne mogu ceniti oni koji vole svet i hrišćanstvo koje čini ustupke. Učiteljevi sledbenici ne nalaze se na putu obilja, zemaljske časti i prilagođenosti svetu. Oni prednjače na putevima truda, poniženja i poruge, u prvim redovima borbe »s poglavarima i s vlastima, i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba«. (Efescima 6,12) I danas, kao i u Hristovo vreme, sveštenici i fariseji njihovog vremena pogrešno ih shvataju, preziru i ugnjetavaju.
Carstvo Božje neće doći da se vidi. Evanđelje Božje milosti, sa svojim duhom samoodricanja,
nikada ne može da bude u skladu s duhom ovoga sveta. Ova dva načela su u sukobu. »A telesni čovek ne razume što je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.« (1. Korinćanima 2,14)
Međutim, danas u verskom svetu postoji mnoštvo onih koji po svom verovanju rade na uspostavljanju Hristovog carstva, kao zemaljske, svetovne vladavine. Oni žele da našeg Gospoda učine vladarem carstava ovoga sveta, vladarem u njegovim sudovima, nad njegovim vojskama, njegovim zakonodavnim dvoranama, njegovim palatama i trgovima. Oni od Njega očekuju da vlada uz pomoć zakona nametnutih ljudskom vlašću. Pošto se Hristos lično ne nalazi ovde, oni će sami poduzeti da deluju umesto Njega, da sprovode zakone Njegovog carstva. Uspostavljanje takvog carstva je ono što su želeli Jevreji Hristovog doba. Oni bi prihvatili Hrista da je hteo uspostaviti svetovno carstvo, nametnuti ono što su oni smatrali Božjim zakonom i učiniti ih tumačima svoje volje i predstavnicima svoje vlasti. Međutim, On je rekao: »Carstvo moje nije od ovoga sveta.« (Jovan 18,36) On nije želeo prihvatiti zemaljski presto.
Vlast pod kojom je Isus živeo bila je izopačena i surova; na svakom koraku čulo se o zloupotrebama – otimačini, netrpeljivosti i tlačiteljskoj okrutnosti. Ipak, Spasitelj nije pokušao izvršiti nikakve društvene reforme. On nije napadao nikakve nacionalne zloupotrebe, niti osuđivao neprijateljske nacije. Nije se mešao u vlast ili administraciju onih koji su bili na vlasti. Onaj koji je bio naš primer držao se daleko od zemaljskih vlasti. Ne zato što je bio ravnodušan prema ljudskim nevoljama, nego zato što se lek nije nalazio samo u ljudskim i spoljašnjim merama. Da bi bilo delotvorno, lečenje mora obuhvatiti svakog pojedinca i mora obnoviti srce.
Hristovo carstvo nije uspostavljeno odlukama sudova, saveta, zakonodavnih skupština ni pokroviteljstvom velikih ljudi ovoga sveta, već usađivanjem Hristove prirode u ljudsku prirodu delovanjem Svetoga Duha. »A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji, koji veruju u ime njegovo, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje muževlje, nego od Boga.« (Jovan 1,12.13) Evo jedine sile koja može uzdignuti ljudski rod! Ljudsko oruđe za izvršenje ovog dela predstavlja propovedanje Božje reči i njeno sprovođenje u život.
Kad je apostol Pavle otpočeo svoje rad u Korintu, tom mnogoljudnom, bogatom i zlom gradu, ukaljanom bezbrojnim porocima mnogoboštva, rekao je: »Jer nisam mislio da znam što među vama osim Isusa Hrista, i toga raspeta.« (1. Korinćanima 2,2) Pišući kasnije nekima koji su bili izopačeni najodvratnijim gresima, mogao je kazati: »Nego se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda našega Isusa Hrista i Duhom Boga našega.« »Zahvaljujem svagda Bogu svojemu za vas što vam je dana blagodat Božija u Hristu Isusu.« (1. Korinćanima 6,11; 1,4)
Danas, kao i u Hristovo vreme, delo Božjega carstva ne oslanja se na one koji traže priznanje i podršku svetovnih vladara i ljudskih zakona, već na one koji u Njegovo ime objavljuju narodu one duhovne istine koje će kod onih koji ih prime ostvariti Pavlovo iskustvu: »S Hristom se razapeh. A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.« (Galatima 2,19.20) Tada će i oni kao Pavle raditi za dobro ljudi. On je rekao: »Tako smo mi poslani mesto Hrista, kao da Bog govori kroz nas; molimo vas u ime Hristovo, pomirite se s Bogom.« (2. Korinćanima 5,20)
