Strah od kazne ili ljubav prema večnoj nagradi nije ono što navodi Hristove učenike da Ga slede. Oni posmatraju Spasiteljevu neuporedivu ljubav, otkrivenu kroz Njegov boravak na zemlji, od jasala u Vitlejemu do krsta na Golgoti, a Njegova pojava privlači, omekšava i pokorava dušu. Ljubav se budi u srcu onih koji posmatraju. Oni čuju Njegov glas i slede Ga.
Kao što pastir ide ispred svojih ovaca, susrećući se prvi sa opasnostima na putu, tako čini i Hristos sa svojim narodom. »Kad svoje ovce istera, ide pred njima.« Put prema Nebu osvećen je Spasiteljevim stopama. Staza može da bude strma i neravna, ali Isus je prošao već njom; Njegova
stopala ugazila su oštro trnje, da bi učinio naš put lakšim. Svaki teret koji smo pozvani da ponesemo i On je sam nosio.
Iako se sad uzneo na Nebo u Božje prisustvo deleći presto svemira, Isus nije ništa izgubio od svoje saosećajne prirode. Danas je isto nežno, saosećajno srce otvoreno za sve patnje čovečanstva. Ruka koja je bila probuđena danas ispružena je da mnogo obilnije blagoslovi Njegov narod koji je na svetu.« »I nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje.« Duša koja se predala Hristu u Njegovim očima je dragocenija od celog sveta. Spasitelj bi prošao kroz samrtne muke na Golgoti da bi jedan čovek mogao da bude spasen za Njegovo carstvo. On nikad neće napustiti čoveka za koga je umro. Ako Njegovi sledbenici ne reše da Ga napuste, On će ih čvrsto držati.
U svim našim iskušenjima imamo sigurnog Pomoćnika. On nas neće ostaviti same da se borimo sa iskušenjima, da se borimo sa zlom i na kraju budemo slomljeni teretom i tugom. Iako je sada sakriven od očiju smrtnika, uho vere može čuti Njegov glas kako govori: Ne boj se, Ja sam s tobom.
»I živi; i bijah mrtav i evo sam živ u vek veka.« (Otkrivenje 1,18) Ja sam podneo vaše žalosti, iskusio vaše borbe, sretao se s vašim iskušenjima. Ja poznajem vaše suze, jer sam i sam plakao. Poznajem boli koje su tako duboke da se ne mogu poveriti nijednom ljudskom uhu. Ne mislite da ste napušteni i ostavljeni. Iako vaša bol nije taknula nijednu osetljivu strunu nekog srca na Zemlji, pogledajte u Mene i živite. »Ako će se i gore pomaknuti i humovi se pokolebati, opet milost moja ne će se odmaknuti od tebe, i zavet mira mojega neće se pokolebati, veli Gospod, koji ti je milostiv.« (Isaija 54,10)
Koliko god pastir može voleti svoje ovce, On još više voli svoje sinove i kćeri. Isus nije samo naš pastir, On je »otac večni«. On kaže: »Znam svoje, i moje mene znaju. Kao što mene otac i ja znam oca.« (Jovan 10,14.15) Kakva je to izjava – jedinorodni Sin, On koji je u Očevom naručju, On koga je Bog objavio kao »čoveka druga mojega« (Zaharija 13,7) – zajednica između Njega i večnog Boga prikazuje zajednicu između Hrista i Njegove dece na Zemlji!
Isus nas voli zato što smo dar Njegovog Oca i nagrada za Njegov rad. On nas voli kao svoju decu. Čitaoče, On te voli. Samo Nebo ne može podariti ništa veće, ništa bolje. Zato imaj poverenja!
Isus je mislio na ljude po celom svetu koje su zaveli lažni pastiri. Oni koje je On čeznuo sabrati kao ovce svoje paše, rasejani su među vukove i On je rekao: »I druge ovce imam koji nisu iz ovoga tora, i one mi valja dovesti; i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir.« (Jovan 10,16)
»Zato me otac ljubi, jer ja dušu svoju polažem da je opet uzmem.« To znači, moj Otac toliko vas je voleo da Mena još više voli zato što sam postao vaša zamena i sigurnost, što polažući svoj život uzimam vaša obaveze, vaše prestupe.
»Ja dušu svoju polažem da je opet uzmem. Niko je ne otima od mene, nego je ja sam od sebe polažem. Vlast imam položiti je, i vlast imam uzeti je opet.« Dok je kao član ljudske zajednice bio smrtnik, On je kao Bog bio izvor života za svet. On se mogao odupreti nadiranju smrti i nije se morao potčiniti njenoj vlasti, ali On je dobrovoljno položio svoj život, da bi izneo na videlo život i besmrtnost. On je poneo greh sveta, podneo njegovo prokletstvo, položio svoj život kao žrtvu, da ljudi ne moraju zauvek umirati.« »A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se… Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svih nas.« (Isaija 53,4–6)
