Kroz vekove filozofi i učitelji davali su ovom svetu teorije kojima su želeli ispuniti potrebe duše. Svaki mnogobožački narod imao je svoje velike učitelje i verske sisteme, sisteme koji su nudili neko drugo sredstvo spasenja a ne Hrista, skrećući oči ljudi sa Očevog lica i puneći njihova srca strahom od Onoga koji im je davao samo blagoslov. Težnja njihovog delovanja bila je da uskrate Bogu ono što je Njegovo i po stvaranju i po otkupljenju. Ovi lažni učitelji isto tako uskraćuju i čoveka. Milioni ljudskih bića robuju lažnim religijama u okovima ropskog straha, tupe ravnodušnosti, mučeći se kao tegleće životinje, lišeni nade, radosti i istinskog prava, ostajući samo s nejasnim strahom od budućnosti. Jedino evanđelje Božje milosti može uzdignuti dušu. Razmišljanje o Božjoj ljubavi objavljenoj u Njegovom Sinu pokrenuće srce i kao ništa drugo uzdići duševne sile. Hristos je došao da obnovi Božji lik u čoveku; i onaj ko odvraća ljude od Hrista, odvraća ih od izvora pravog razvoja; takav ih prevarom lišava svake nade, cilja i slave života. On je lupež i
hajduk.
»A koji ulazi na vrata jest pastir ovcama.« Hristos je vrata i pastir. On ulazi kroz samoga sebe. Svojom žrtvom On je postao pastir ovcama. »Njemu vratar otvara, i ovce glas njegov slušaju, i svoje ovce zove po imenu, i izgoni ih; i kad svoje ovce istera, ide pred njima, i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov.«
Od svih stvorenja ovca je jedna od najbojažljivijih i najbespomoćnijih pa je na Istoku pastirovo stvaranje za stado neumorno i neprekidno. U stara vremena izvan utvrđenih gradova bilo je malo sigurnosti. Pljačkaši iz skitačkih pograničnih plemena ili grabljive zveri iz svojih skrovišta u stenama, čekali su u zasedi da oplene stada. Pastir je budno motrio na ono što mu je povereno, znajući da tako izlaže svoj život opasnosti. Jakov koji je čuvao Lavanova stada na haranskim pašnjacima, rekao je opisujući svoj neumoran, mukotrpan rad: »Danju me ubijaše vrućina a noću mraz; i san mi ne padaše na oči.« (1. Mojsijeva 31,40) Zbog toga se i David čuvajući stado svog oca, goloruk sukobio s lavom i medvedom spasivši iz njihovih čeljusti ukradeno jagnje.
Dok pastir vodi svoje stado preko stenovitih brežuljaka, kroz šume i divlje uvale, na travna skrovišta kraj reke, dok ga čuva u planinama u toku usamljenih noći, štiteći ga od pljačkaša, nežno se starajući za bolesnike i slabe u stadu, njegov život postaje jedno s njihovim. Čvrsta i nežna privrženost sjedinjuju ga sa stvorenjima za koje se stara. Ma koliko veliko bilo stado, pastir poznaje svaku ovcu. Svaka ima svoje ime i odaziva se prema svom imenu na pastirov zov.
Kao što zemaljski pastir poznaje svoje stado, tako i božanski pastir poznaje svoje stado koje je rasejano po celom svetu. »A vi ste stado moje, ovce paše moje, vi ljudi, a ja sam Bog vaš govori Gospod Gospod.« Isus kaže: »Pozvah te po imenu tvom; moj si.« »Na dlanovima sam te izrezao.« (Jezekilj 34,31; Isaija 43,1; 49,16)
Isus nas pojedinačno poznaje i dirnut je osećajem naše nemoći. On nas zna sve po imenu. On zna i samu kuću u kojoj stanujemo, ime svakog njenog stanovnika. On je ponekad davao uputstva svojim slugama da pođu u određenu ulicu u određenom gradu, u tu i tu kuću i pronađu jednu od Njegovih ovaca.
Svaku dušu Isus tako savršeno poznaje kao da je ona jedina za koju je Spasitelj umro. Bol svake duše dira Njegovo srce. Svako preklinjanje za pomoć dopire do Njegovog uha. On je došao da privuče sve ljude k sebi. On im nalaže »hajdete za mnom«, a Njegov Duh deluje na njihova srca da ih privuče da dođu k Njemu. Mnogi odbacuju mogućnost da budu privučeni. Isus zna ko su oni. On takođe zna one koji rado čuju Njegov zov i spremni su da dođu pred Njegovo pastirsko staranje. On kaže: »Ovce moje slušaju glas moj, i ja poznajem njih, i za mnom idu.« On se brine za svaku od njih kao da ne postoji nijedna druga na licu zemaljskom. »Svoje ovce zove po imenu, i izgoni ih… i ovce idu za njim jer poznaju glas njegov.« Pastir na Istoku ne tera svoje ovce. On se ne oslanja na silu ili strah, već idući ispred njih on ih zove. Tako čini i Spasitelj–Pastir sa svojim ovcama. Pismo kaže: »Vodio si narod svoj kao ovce rukom Mojsijevom i Aronovom. Preko proroka Isus objavljuje: »Ljubim te ljubavlju večnom, a za to ti jednako činim milost.« On nikoga ne primorava da ide za Njim. »Vukoh ih«, kaže On, »uzicama čovečijim, užima ljubavnim.« (Psalam 77,20; Jeremija 31,3; Osija 11,4) (nastavlja se)
