A Bog »dade mu vlast da i sud čini, jer je sin čovečji« Zato što je okusio pravi talog ljudske bede i iskušenja i zato što shvata slabosti i grehe ljudi, zato što se umesto nas hrabro suprotstavio Sotoninim iskušenjima, i što će postupati pravedno i nežno s dušama koje su spasene Njegovom prolivenom krvi – zbog svega ovoga Sin čovečji je određen da sprovede sud.
Međutim, Hristovo delo nije bilo da sudi, već da da spasenje. »Jer Bog ne posla sina svojega na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroza nj.« (Jovan 3,17) Pred Sinedrionom Isus je izjavio:
»Ko moju reč sluša i veruje onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.« (Jovan 5,24)
Pozvavši svoje slušaoce da se ne čude, Hristos je pred njima još šire otkrio tajnu budućnosti.
»Ide čas«, rekao je On, »u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega. I izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.« (Jovan 5,28.29)
Ovu sigurnost budućeg života Izrailj je tako dugo očekivao, nadajući se da će je dobiti prilikom Mesijinog dolaska. Jedina svetlost koja može da obasja tamu groba sada je zasjala nad njima. Samovolja je slepa. Isus je povredio predanje rabina i nije se obazirao na njihov autoritet i oni nisu hteli verovati.
Vreme, mesto, prilika, snaga osećaja koja je obuzela skup, sve se ujedinilo da Hristove reči pred Sinedrionom učini još uticajnijim. Najviša verska vlast celog naroda tražila je život Onoga koji je objavio sebe obnoviteljem Izrailja. Gospodar Subote bio je izveden pred zemaljski sud da odgovara za kršenje zakona o Suboti. Kad je tako neustrašivo objavio svoju misiju, Njegovi suci posmatrali
su Ga sa zapanjenošću i besom; međutim, Njegovim rečima nije se moglo odgovoriti. Oni Ga nisu mogli osuditi. Poricao je pravo sveštenicima i rabinima da Ga saslušavaju ili se mešaju u Njegov rad. Oni nisu dobili takvo ovlašćenje. Njihove tvrdnje bile su zasnovane na njihovoj oholosti i bezobzirnosti. On nije hteo priznati krivicu za koju su Ga optuživali, a niti dozvoliti da Ga oni poučavaju o veri.
Umesto da se ispriča za delo zbog kojeg su Ga okrivili ili da objašnjava razlog svoga postupka, Isus se suprotstavio poglavarima i optuženi je postao tužilac. Ukorio ih je zbog tvrdoće njihovog srca i nepoznavanja svetih spisa. Izjavio je da su oni odbacili Božju reč, budući da su odbacili Njega koga je Bog poslao. »Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni; i ona svedoče za mene.« (Jovan 5,39)
Svaka stranica istorije, propisa, ili proročanstava starozavetnih spisa bila je obasjana slavom Božjeg Sina. Toliko koliko je bio božanska ustanova, celokupni sistem judaizma bio je jedinstveno proročanstvo radosne vesti. O Hristu »svedoče svi proroci«. (Dela 10,43) Od obećanja datog Adamu, preko niza patrijaraha i Mojsijevog zakona, nebeska veličanstvena svetlost učinila je jasnim tragove Otkupiteljevih stopa. Proroci su gledali Vitlejemsku zvezdu – Šilo /kome pripada palica vladalačka/, koji treba da dođe, dok su se budući događaji u tajanstvenom toku odvijali pred njima. Hristova smrt prikazana je u svakoj žrtvi. U svakom oblaku kada uzdizala se njegova pravda. Svaka truba oprosne godine oglašavala je njegovo ime. U duboko upečatljivoj tajni Svetinje nad svetinjama nastavala je Njegova slava.
Jevreji su posedovali svete spise i pretpostavljali da samo formalnim poznanjem reči imaju večni život. Međutim, Isus je rekao: »I reči njegove nemate u sebi…« Odbacujući Hrista u Njegovoj reči, odbacili su Ga i kao ličnost. »I nećete da dođete k mani«, rekao je On, »da imate život.«
Jevrejske vođe proučavale su proročka učenja o Mesijinom carstvu, ali činili su to ne iz iskrene želje da doznaju istinu, već s namerom da pronađu dokaz koji će podržati njihove slavoljubive nade. Kad je Hristos došao na način koji je bio suprotan njihovim očekivanjima, nisu Ga primili, a da bi opravdali sebe, pokušali su Ga prikazati kao varalicu. Kad su jednom stupili na tu stazu, Sotoni je bilo lako da jača njihovo protivljenje prema Hristu. Iste reči koje su trebale da budu primljene kao dokaz Njegovog božanstva, bile su protumačene protiv Njega. Tako su oni Božju istinu pretvorili u laž i što im je Spasitelj neposrednije govorio o svojim delima blagodati, utoliko su bili odlučniji u odbacivanju te svetlosti. (nastavlja se)
