Kad se Mojsije pripremao da gradi Šator od sastanka kao Božje prebivalište, dobio je uputstva da sve stvari načini prema uzoru koji mu je pokazan na brdu. Mojsije je bio pun revnosti da izvrši Božji zadatak; najdarovitiji, najveštiji ljudi bili su mu pri ruci da sprovedu njegove predloge. Ipak trebao je načiniti svako zvonce, svaki šipak, svaku resu, svaku rub, svaku zavesu, ili bilo koji sud u Svetinji potpuno u skladu sa slikom koja mu je pokazana. Bog ga je pozvao na brdo i otkrio mu nebeske stvari. Gospod ga ja pokrio svojom slavom, da bi mogao da vidi uzorak po kome su načinjeni svi predmeti. Tako je Izrailju, u kome je želeo svoje prebivalište, otkrio svoj slavni ideal karaktera. Uzor im je pokazan na brdu, kad je Zakon dan na Sinaju, i kad je Gospod prolazeći ispred Mojsija izjavio: »Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost hiljadama, prašta bezakonja i nepravde i grehe.« (2. Mojsijeva 34,6,7)
Izrailj je izabrao sopstveni put. On nije zidao prema modelu; ali Hristos, pravi hram za Božje prebivanje, oblikovao je svaku pojedinost svog zemaljskog života u skladu s Božjim idealom. On je rekao: »Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu.« (Psalam 40,8) Tako naš karakter treba da se izgradi za »stan Božji u duhu«. (Efescima 2,22) Moramo načiniti »sve po prilici« upravo Onoga koji »postrada za nas i nama ostavi ugled da idemo njegovim tragom«. (Jevrejima 8,5; 1. Petrova 2,21)
Hristove reči uče nas da sebe smatramo neraskidivo povezanima sa svojim nebeskim Ocem. Ma kakav bio naš položaj, mi zavisimo od Boga koji sve sudbine drži u svojim rukama. On nam je odredio posao i obdario nas je sposobnostima i sredstvima za taj posao. Dokle god se potčinjavamo Božjoj volji, i uzdamo u Njegovu silu i mudrost, bićemo vođeni sigurnim stazama, da bismo ispunili svoj određeni deo u Njegovom velikom planu. Međutim, čovek koji se uzda u svoju mudrost i silu odvaja se od Boga. Umesto da radi u jedinstvu s Hristom, on ispunjava ciljeve neprijatelja Boga i čoveka.
Spasitelj je nastavio: »Što on (Otac) čini ono i sin čini onako… Kako što otac podiže mrtve i oživljuje, tako i sin koje hoće oživljuje.« Sadukeji su smatrali da neće biti vaskrsenja tela; ali Isus im je rekao da je jedno od najvećih dela Njegovog Oca podizanje mrtvih, i da i On sam ima silu da učini isto delo. »Ide čas, i već je nastao, kad će mrtvi čuti glas sina Božijega, i čuvši oživljeti.« Fariseji su verovali u vaskrsenje mrtvih. Hristos izjavljuje da je i sad među njima sila koja daje život mrtvima, i da će je oni videti. Ista sila vaskrsenja daje život dušama koje su »mrtve za prestupljenja i grehe svoje«. (Efescima 2,1) Taj duh života u Isusu Hristu, »sila vaskrsenja njegova«, oslobađa ljude »od zakona grehovnoga i smrti«. (Filibljanima 3,10; Rimljanima 8,2) Nadmoć zla je srušena i duša verom čuva se od greha. Onaj koji svoje srce otvara Hristovom duhu postaje deoničar u toj moćnoj sili koja će njegovo telo podići iz groba.
Ponizni Nazarećanin potvrdio je svoje stvarno uzvišeno poreklo. Uzdigao se iznad ljudske prirode, odbacio je greh i sramotu i stao otkriven, On kome su anđeli pokazivali poštovanje, Sin Božji, jedan s Tvorcem svemira. Njegovi slušaoci bili su zadivljeni. Nijedan čovek nije nikada izgovarao reči kao što su bile Njegove, niti se ponašao s takvim carskim dostojanstvom. Njegovo kazivanje jasno je i jednostavno i potpuno objavljuje Njegov zadatak i dužnost sveta. »Jer otac ne sudi nikome, nego sav sud dade sinu, da svi poštuju sina kao što oca poštuju. Ko ne poštuje sina ne poštuje oca koji ga je poslao… Jer kako što otac ima život u sebi, tako dade i sinu da ima život u sebi; i dade mu vlast da i sud čini, jer je sin čovečji.«
Sveštenici i poglavari postavili su se kao suci da osude Hristov rad, ali On je izjavio da je i njihov Sudac i Sudac cele Zemlje. Svet je poveren Hristu i preko Njega dolazio je svaki blagoslov od Boga palom ljudskom rodu. On je bio Otkupitelj pre kao i posle svog utelovljenja. U trenutku kad se pojavio greh, tu je bio i Spasitelj. Dao je svetlost i život svima i prema meri darovane svetlosti svakome će biti suđeno. On koji je dao svetlost, koji je sledio dušu najnežnijim pozivima, težeći da je iz greha dovede u svetost, istodobno je i Zastupnik i Sudac. Od nastanka velike borbe na Nebu Sotona je održavao svoje delo prevarom, a Hristos je radio na tome da obelodani njegove planove i slomi njegovu silu. On je bio taj koji je stao nasuprot varalici i koji je kroz sve vekove čeznuo da otrgne zarobljene od njegove vlasti, On je Onaj isti koji će izreći sud svakom biću. (nastavlja se)
