U tom slučaju ljudi ne bi dobili plodove zemlje i blagoslove koji život čine poželjnim. Priroda mora nastaviti svoj nepromenljiv tok. Bog ne može ni za trenutak zadržati svoju ruku, jer bi čovek klonuo i umro. Tog dana i čovek mora raditi. Životnim potrebama mora se odgovoriti, bolesni se moraju negovati, oskudica siromašnih mora se ublažiti. Neće ostati bez krivice onaj ko u Subotu zanemari da pomogne u nevolji. Božji sveti odmor načinjen je za čoveka i dela milosrđa su u savršenom skladu s njenim ciljem. Bog ne želi da Njegova stvorenja ijedan čas podnose bol koja se može otkloniti u Subotu ili u bilo koji drugi dan.
Iskanja od Boga su čak veća u Subotu nego ostalih dana. Njegov narod u to vreme napušta svoj uobičajeni rad i provodi vreme u razmišljanju i bogosluženju. Oni traže od Njega mnogo više pomoći nego drugih dana. Traže Njegovu posebnu pažnju. Ponizno i uporno traže Njegove posebne blagoslove. Bog ne čeka da Subota prođe pa da tek onda ispuni ove molbe. Nebeski rad nikad ne prestaje, te se i ljudi ne trebaju nikad odmarati od činjenja dobra. Subota nije zamišljena da bude razdoblje beskorisnog nerada. Zakon zabranjuje svetovni rad na Gospodnji dan od odmora; naporan rad kojim zarađujemo za život mora prestati; nikakav rad tog dana za svetovna zadovoljstva ili u korist nije u skladu sa Zakonom; ali kao što je Bog prestao sa svojim stvaralačkim radom i odmarao se u Subotu, i blagoslovio je, tako i čovek treba napustiti svoje zanimanje iz svakodnevnog života i te svete trenutke nameniti zdravom odmoru, službi Bogu i svetim delima. Hristovo izlečenje bolesnog bilo je u savršenom skladu sa zakonom. Ono je odalo počast Suboti. Hristos je istakao svoja jednaka prava s Bogom u radu koji je bio isto tako svet i koji je imao isti karakter kao rad Njegovog Oca na Nebu. Međutim, fariseji su se još više razjarili. Prema njihovom razumevanju, On ne samo što je prekršio Zakon već je time što je Boga nazvao »Ocem svojim« proglasio sebe jednakim Bogu. (Jovan 5,18)
Ceo jevrejski narod nazivao je Boga svojim Ocem, i oni se ne bi tako razgnevili da je i Hristos predstavio sebe kako stoji u istom odnosu prema Bogu. Optužili su Ga zbog bogohuljenja, pokazujući da Ga shvataju kao Onoga koji na to polaže pravo u najuzvišenijem smislu.
Ovi Hristovi protivnici nisu imali nikakve dokaze da se suprotstave istinama koje je on utiskivao u njihovu svest. Oni su mogli navoditi samo svoje običaje i predanja, a to je izgledalo slabo i beživotno u poređenju s dokazima koje je Isus crpeo iz Božje reči i stalnog toka prirode. Da su rabini osećali ikakvu želju da prime svetlost, bili su osvedočeni da Isus govori istinu. Međutim, izbegavali su činjenice o kojima je govorio u vezi sa Subotom i pokušavali podstaknuti gnev protiv Njega zato što je tvrdio da je jednak s Bogom. Bes poglavara nije znao za granice. Da se nisu bojali naroda, sveštenici i rabini bi tog trenutka ubili Isusa. Ali, narodni osećaji prema Njemu bili su snažni. Mnogi su u Isusu prepoznali prijatelja koji je izlečio njihove bolesti i utešio njihove tuge, pa su opravdali Njegovo isceljenje bolesnika iz Vitsaide. Tako su za stanovito vreme vođe bile primorane da prigušuju svoju mržnju.
Hristos je odbio optužbu o bogohuljenju. Moja je vlast, rekao je, da vršim ovo delo za koje me optužujete, jer sam ja Božji Sin, jedan s Njim po prirodi, volji i cilju. U svim Njegovim delima stvaranja i proviđenja ja sarađujem s Bogom: »Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da otac čini.« Sveštenici i rabini pozvali su na odgovornost Božjeg Sina baš zbog onog dela, zbog kojeg je poslan na svet da Ga izvrši. Svojim gresima ni su se odvojili od Boga i u svojoj oholosti delovali su nezavisno od Njega. Bili su sami sebi dovoljni i nisu shvatali potrebu za uzvišenijom mudrošću koja bi upravljala njihovim delima. Međutim, Božji Sin, bio je potčinjen Božjoj volji i bio je zavisan od Njegove sile. Hristos je potpuno bio oslobođen svoga »ja«, tako da nije pravio nikakve planove za sebe. Prihvatio je Božje planove određene za Njega i iz dana u dan Otac Mu je otkrivao svoje planove. I mi treba da zavisimo od Boga tako da naš život bude jednostavno ostvarivanje Njegove volje. (nastavlja se)
