Narod se skupljao oko Hrista. Srcem punim naklonosti mnoštvo je radije prihvatilo pouke o ljubavi i dobroj volji nego stroge obrede koje su zahtevali sveštenici. Da se sveštenici i rabini nisu suprotstavili, Njegovo učenje izvršilo bi takvu reformu kakvu ovaj svet nikada nije doživeo. Ali, da bi održali svoju moć, ove vođe odlučile su slomiti Isusov uticaj. Njegovo izvođenje pred Sinedrion i javna osuda Njegovog učenja pomoći će im da to postignu; jer narod je još gajio veliko poštovanje prema svojim verskim vođama. Ako je ko imao smelosti da osudi rabinske zahteve ili pokuša olakšati teret koji su natovarili narodu, smatrali su ga krivim ne samo zbog bogohuljenja već i izdaje. Na ovoj osnovi rabini su se nadali da će izazvati sumnju u Hrista. Oni su Ga predstavili kao Onoga koji pokušava oboriti utvrđene običaje, i na taj način izazvati podvojenost u narodu i pripremiti put za potpuno podjarmljivanje od strane Rimljana.
Međutim, planovi koje su rabini tako revno pokušavali sprovesti u delo, imali su svoje poreklo na jednom drugom savetu, a ne na Sinedrionu. Pošto Sotona nije uspeo savladati Hrista u pustinji, ujedinio je svoje snage da bi Mu se odupro u Njegovoj službi i, ako je moguće, osujetio Njegov rad. Ono što nije mogao izvršiti neposrednim ličnim naporom, odlučio je postići lukavstvom. Čim se povukao nakon sukoba u pustinju, odmah je na savetu sa svojim zaverenicima-anđelima usavršio planove za dalje zaslepljivanje umova jevrejskog naroda tako da ne prepozna svog Otkupitelja. Isplanirao je da u verskom svetu radi preko svojih ljudskih oruđa ispunjavajući ih svojim neprijateljstvom prema Poborniku istine. On će ih navesti da odbace Hrista i što više zagorčaju njegov Život, nadajući se da će ga obeshrabriti u njegovoj misiji. Vođe u Izrailju postale su sotonina sredstva u borbi protiv Spasitelja.
Isus je došao da »učini zakon velikim i slavnim«, On nije umanjio njegovu uzvišenost, već ju je uzdigao. Pismo kaže: »Neće mu dosaditi, niti će se umoriti, dokle ne postavi sud na zemlji.« (Isaija 42,21.4) Došao je da oslobodi Subotu od teških zahteva koji su je učinili prokletstvom umesto blagoslovom.
Iz ovog razloga On je izabrao Subotu da izvrši delo ozdravljenja u Vitsaidi. Mogao je izlečiti bolesnog čoveka i u neki drugi dan sedmice, ili ga je mogao izlečiti a da mu ne naloži da ponese svoj ležaj. Ali, to Mu ne bi dalo priliku koju je želeo. U osnovi svakog dela u Hristovom životu na Zemlji nalazila se neka mudra namera. Sve što je činio bilo je važno samo po sebi i po svojoj poučnosti. Među nesrećnicima u banji izabrao je najteži slučaj na kome je iskazao svoju isceljujuću silu i naredio čoveku da ponese svoj ležaj kroz grad i tako objavi veliko delo učinjeno nad njim. Ovo će pokrenuti pitanje što je zakonito činiti Subotom i otvoriće Mu put da optuži jevrejska ograničenja u pogledu Gospodnjeg dana i objavi da je njihovo predanje ništavno.
Isus im je objasnio da je delo izlečenja bolesnih u skladu sa zakonom o Suboti. Ono je bilo u skladu s radom Božjih anđela koji neprekidno silaze i penju se između Neba i Zemlje služeći čovečanstvu koje pati. »Otac moj doslije čini, i ja činim.« Svi su dani Božji u kojima se trebaju sprovesti u delo Njegovi planovi za ljudski rod. Ako je jevrejsko tumačenje Zakona bilo ispravno, tada greši Jahve čije delo oživljava i održava svako biće, otkako je postavio temelje Zemlji; tada On, koji je objavio da je Njegovo delo dobro i koji je ustanovio Subotu kao spomen na dovršenje dela, mora završiti svoj rad i zaustaviti neprekidan hod svemira.
Treba li Bog zabraniti Suncu da vrši svoju dužnost u Subotu, da uskrati njegove tople zrake da zagrijavaju Zemlju i hrane bilje koje raste? Da li sustav svetova mora mirovati u toku tog svetog dana? Treba li On narediti potocima da ne zalivaju polja i šume i naložiti morskim valovima da ne stvaraju svoje neprekidne oseke i plime? Mora li pšenica i kukuruz prestati da rastu, a zarudeli grozd zaustaviti rumenilo svoje zrelosti? Mora li drveće i cveće prestati da pupa i cveta u Subotu? (nastavlja se)
