Namrgođeni prekinuli su ga pitanjem zašto svoj ležaj nosi u subotnji dan. Strogo su ga podsetili da nije po Zakonu nositi terete u Gospodnji dan. U svojoj radosti čovek je zaboravio da je bila Subota, pa ipak nije osećao nikakvu osudu, jer je poslušao naredbu Onoga koji je imao takvu silu od Boga. Hrabro je odgovorio: »Koji me isceli on mi reče: uzmi odar svoj i hodi.« Pitali su ga ko je to učinio, ali on nije mogao odgovoriti. Ovi poglavari znali su dobro da se samo jedan pokazao sposobnim da učini ovo čudo; ali želeli su pravi dokaz da je to bio Isus, da bi Ga mogli optužiti kao prekrišitelja Subote. Po njihovom rasuđivanju, On ne samo što je prekršio Zakon time što je iscelio bolesnog čoveka u Subotu već je učinio svetogrđe naloživši mu da ponese svoj ležaj.
Oduzeti čovek nakon izlečenja sagnuo se da podigne svoje ležaj, u stvari samo jednu prostirku i deku, a kad se uspravio s osećajem ushita, tražio je oko sebe svog Oslobodioca, ali Isus je iščezao u mnoštvu. Čovek se bojao da Ga neće prepoznati ako Ga bude ponovo video. Dok je žurio svojim putem, čvrstim, slobodnim korakom, hvaleći Boga i radujući se svojoj novoj snazi, sreo je neke fariseje i odmah im ispričao o svom izlečenju. Bio je iznenađen hladnoćom kojom su slušali njegovo izlaganje.
Jevreji su tako izopačili Zakon da su od njega načinili ropski jaram. Njihovi besmisleni zahtevi postali su poslovični među drugim narodima. Naročito je Subota bila ograđena svakovrsnim besmislenim ograničenjima. Nije im bila radost, svetinja Gospodu i slavna. Književnici i fariseji načinili su od njenog svetkovanja nepodnošljiv teret. Jevrejinu nije bilo dozvoljeno da potpali vatru, pa čak ni da zapali sveću u Subotu. Prema tome narod je zavisio od neznabožaca za mnoge usluge koje su njihova pravila zabranjivala da sami učine. Nisu razmišljali, ako su ta dela grešna, da su i oni koji zapošljavaju druge da im učine isto toliko krivi kao da su sami izvršili taj rad. Smatrali su da je spasenje ograničeno na Jevreje i da stanje svih drugih, budući da je već beznadežno, ne može da bude gore. Međutim, Bog nije dao nijednu zapovest koju svi ne bi mogli poslušati. Njegovi zakoni ne odobravaju nerazumna ili sebična ograničenja.
U Hramu Isus je sreo čoveka kog je izlečio. Došao je da prinese žrtvu za greh a i i zahvalnu žrtvu za veliku milost koju je primio. Našavši ga među vernicima Isus mu se otkrio rečima opomene »Eto si zdrav, više ne greši, da ti ne bude gore.«
Isceljeni čovek bio je presretan kad je sreo svog Oslobodioca. Ne znajući za neprijateljstvo prema Isusu, rekao je farisejima koji su ga ispitivali, da je to Taj koji ga je iscelio. »I za to gonjahu Židovi Isusa, i gledahu da ga ubiju, jer činjaše to u subotu.«
Isus je bio izveden pred Sinedrion da odgovara na optužbu zbog kršenja Subote. Da su Jevreji u to vreme bili nezavisan narod, takva optužba bi poslužila njihovoj nameri da Ga ubiju. To je sprečavala njihova pokorenost Rimljanima. Jevreji nisu imali pravo da dosude smrtnu kaznu, a optužbe iznete protiv Hrista ne bi imale značenja na rimskom sudu. Međutim, bilo je i drugih ciljeva koje su nameravali postići. Uprkos njihovim naporima da osujete Njegovo delo, Hristos je stekao, čak i u Jerusalimu, veći uticaj u narodu no što su ga oni imali. Mnoštvo koje se nije zanimalo za pridike rabina, bilo je privučeno Njegovim učenjem. Mogli su razumeti Njegove reči, i njihova srca bila su zagrijana i utešena. Govorio je o Bogu ne kao o osvetoljubivom sucu, već kao o nežnom ocu, otkrivajući Božji lik onako kako se ogledao u Njemu samom. Njegove reči bile su kao melem za ranjenu dušu. Kako svojim rečima tako i svojim delima milosrđa lomio je surovu moć starih tradicija i ljudskih zapovesti i iznosio Božju ljubav u njenoj neiscrpnoj punoći.
U jednom od najranijih proročanstava o Hristu zapisano je: »Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi.« (1 Mojsijeva 49,10) (nastavlja se)
