Isus je započeo delo reformacije svojim prisnim saosećanjem s ljudskim rodom. Pokazujući najviše poštovanja prema Božjem zakonu, ukoravao je licemernu pobožnost fariseja i pokušavao osloboditi narod od besmislenih pravila koja su ga vezivala. Želeo je srušiti ograde koje su razdvajale društvene slojeve, da bi ljude mogao okupiti kao decu jedne porodice. Njegovo prisustvo na svadbenoj svečanosti bio je osmišljeni korak prema ostvarenju tog cilja.
Bog je uputio Jovana Krstitelja da prebiva u pustinji, kako bi se zaštitio od uticaja sveštenika i rabina i spremio za poseban zadatak. Međutim, isposništvo i usamljenost njegovog života nisu bili primer za ljude. Sam Jovan nije usmeravao svoje slušaoce da napuste svoje nekadašnje dužnosti. On im je naložio da svojom vernošću Bogu pruže dokaze svoga pokajanja na mestu na kome ih je On pozvao.
Isusu je karao popuštanje samome sebi u svim njegovim oblicima, ali je po svojoj prirodi bio društven. On je prihvatao gostoljubivost svih društvenih slojeva, posećujući domove bogatih i siromašnih, i obrazovanih i neobrazovanih, u težnji da uzdigne njihove misli od svakodnevnog na ono što je duhovno i neprolazno. On nije odobravao raspusan život i nikakva senka svetovne lakoumnosti nije padala na Njegovo ponašanje; ipak, On je nalazio zadovoljstvo u prizorima bezazlene radosti i svojim prisustvom odobravao je društvene skupove. Jevrejska svadba bila je upečatljiv događaj i njena radost nije prouzročila nezadovoljstvo Sina čovečjega. Prisustvujući svečanosti, Isus je ukazao poštovanje braku kao božanskoj ustanovi.
I u Starom i u Novom zavetu, bračnom vezom predstavlja se nežna i sveta zajednica koja postoji između Hrista i Njegovog naroda. Hristovo razumevanje radosti svadbenih svečanosti ukazuje na radost onoga Dana kad će On dovesti svoju nevestu Očevom domu i otkupljeni sa Otkupiteljem sesti na večeru svadbe Jagnjetove. On kaže: »Kako se raduje ženik nevesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj.« »Nećeš se više zvati ostavljena… nego ćeš se zvati milina moja… jer će biti mio Gospodu.« »Radovaće ti se veoma, umiriće se u ljubavi svojoj, veseliće se tebi radi pevajući.« (Isaija 62,5.4; Sofonija 3,17) Kad je Jovan primio viđenje o nebeskim događajima, zapisao je: »I čuh kao glas naroda mnogoga, i kao glas voda mnogih, i kao glas gromova jakih, koji govore: aliluja! jer caruje Gospod Bog svedržitelj. Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba jagnjetova, i žena njegova pripravila se.« »Blago onima koji su pozvani na večeru svadbe jagnjetove.« (Otkrivenje 19,6.7.9)
U svakoj duši Isus je video čoveka kome treba uputiti poziv za Njegovo carstvo. Dopirao je do ljudskih srca, krećući se među njima kao Onaj koji im je želeo blagostanje. On ih je tražio na gradskim ulicama, u privatnih kućama, u čamcima, u sinagogi, na obalama jezera i na svadbenoj svečanosti. Sretao ih je na njihovim svakodnevnim dužnostima pokazujući zanimanje za njihove svetovne delatnosti. Unosio je svoja uputstva u domove i dovodio porodice u njihovim sopstvenim domovima pod uticaj svoga božanskog prisustva. Njegovo snažno lično saučešće pomoglo Mu je da zadobije srca. Često se povlačio u planine da bi se u samoći molio, to je bila priprema za Njegov rad među ljudima u aktivnom životu. Nakon toga vraćao se da pomogne bolesnima, da proučava neuke i raskine okove sa Sotoninih zarobljenika. (nastavlja se)
