Isus nije započeo svoju službu nekim velikim delom pred Sinedrionom u Jerusalimu. On je otkrio svoju moć na porodičnom skupu u malom galilejskom selu i tako doprineo radosti jedne svadbene svečanosti. Na ovaj način pokazao je svoju naklonost prema ljudima i svoju želju da služi njihovoj sreći. U pustinji kušanja On je sam ispio čašu patnji. Došao je da pruži ljudima čašu blagoslova i njom posveti veze ljudskoga života.
S Jordana Isus se vratio u Galileju. U Kani, malom naselju nedaleko od Nazareta, trebala se održati svadba; mladenci su bili rođaci Josifa i Marije, pa je Isus, znajući za ovaj porodični skup, otišao u Kanu i sa svojim učenicima bio pozvan na svečanost.
Ponovo je sreo svoju majku, od koje je stanovito vreme bio odvojen. Marija je čula o otkrivanju Božje slave na Jordanu prilikom Njegovog krštenja. Vesti su stigle i do Nazareta i u njenim mislima oživele prizore koji su toliko godina bili sakriveni u njenom srcu. Marija, zajedno sa celim Izrailjem, bila je snažno pokrenuta radom Jovana Krstitelja. Ona se dobro osećala proročanstva datog prilikom njegovog rođenja. Sada je njegova povezanost sa Isusom opet podgrejala njene nade. Međutim, do nje su takođe doprle i vesti o Isusovom tajanstvenom odlasku u pustinju pa su je mučile mračne slutnje.
Od dana kad je u domu u Nazaretu čula objavu anđela, Marija je slagala u srce svaki dokaz da je Isus Mesija. Njegov mio, nesebični život uverio ju je da On ne može da bude niko drugi do Poslani od Boga. Ipak, na nju su nailazile sumnje i razočaranja i ona je čeznula za vremenom kad će se otkriti Njegova slava. Smrt ju je rastavila od Josifa koji je s njom delio njenu spoznaju o tajni Isusovog rođenja. Sad više nije bilo nikoga kome bi mogla poveriti svoje nade i strahovanja. Dva protekla meseca bila su vrlo tužna. Bila je odvojena od Isusa u čijem je saučešću nalazila utehu; razmišljala je o Simonovim rečima: »A tebi samoj probošće nož dušu« (Luka 2,35); setila se trodnevne duboke duševne patnje kad je mislila da je zauvek izgubila Isusa i kad je brižna srca očekivala Njegov povratak.
Na svadbenoj svečanosti srela je istog nežnog i poslušnog Sina. Ipak, nije bio isti. Njegov se lik izmenio. Na Njemu su se videli tragovi borbe koje je vodio u pustinji, a novi izraz dostojanstva i sile pružao je dokaz o Njegovoj nebeskoj misiji. S Njim je grupa mladih ljudi, čije Ga oči prate s poštovanjem i koji Ga nazivaju Učiteljem. Ovi pratioci pričaju Mariji o tome što su videli i čuli prilikom krštenja i na drugim mestima. Oni zaključuju izjavljujući: »Za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci nađosmo ga.« (Jovan 1,45)
Pošto su se gosti sakupili, izgledalo je kao da su mnogi bili okupljeni nekom vrlo zanimljivom temom. Prigušeno uzbuđenje prožimalo je društvo. U grupicama su se vodili živi ali tihi razgovori, a ispitivački pogledi bili su povremeno upućivani prema Marijinom Sinu. Kad je Marija čula svedočenje učenika o Isusu, obradovala se da njene najtajnije nade nisu bile uzaludne. Ipak, bila bi više no ljudsko biće da se s ovom svetom radosti nije pomešalo i malo prirodnog ponosa nežne majke. Kad je videla mnoge poglede upravljene na Isusa, čeznula je za tim da Ga privoli da ovom društvu dokaže kako je zaista Poštovani od Boga. Nadala se da će Mu se možda pružiti prilika da pred njima učini neko čudo. (nastavlja se)
