Dok je Isus govorio u predvorju Hrama, ljudi su slušali skoro bez daha. Oni isti ljudi koji su bili Njegovi najžešći protivnici osećali su se nemoćnima da Mu učine neko zlo. Za trenutak zaboravili su na sve drugo.
Dan za danom On je učio narod sve do »u pošljednji veliki dan praznika«. Jutro ovog dana zateklo je ljude izmorene od dugog praznovanja. Iznenada Isus je podigao svoj glas, koji je zvonko odjekivao kroz predvorje Hrama:
»Ko je žedan neka dođe k meni i pije. Koji me veruje, kao što pismo reče, iz njegova tela poteći će reke žive vode.« Stanje naroda učinilo je ovaj poziv vrlo snažnim. Oni su bili zauzeti stalnim prizorima raskoši i svetkovine, njihove oči bile su zaslepljene svetlošću i bojama, a njihove uši očarane najraskošnijom muzikom, ali u celokupnom nizu obreda nije bilo ničega što bi ispunilo potrebe duha, ništa što bi ugasilo žeđ duše za onim što ne propada. Isus ih je pozvao da dođu i piju sa izvora života, koji će u njima da bude izvor vode koja teče u večni život.
Sveštenik je tog jutra obavljao obred koji je obnavljao uspomenu na udaranje stene u pustinji. Ta stena bila je znamen Njega, koji će svojom smrću učiniti da poteku žive reke spasenja svima žednima. Hristove reči bile su voda života. Tamo u prisustvu okupljenog mnoštva, On je posvetio sebe da bude udaren, da bi voda života mogla poteći svetu. Udaranjem Hrista Sotona je mislio da uništi Kneza života; ali iz udarene Stene potekla je živa voda. Dok je Isus tako govorio narodu, njihova srca su ustreptala nekim neobičnim strahopoštovanjem i mnogi su bili spremni da uzviknu, zajedno sa ženom Samarjankom: »Daj mi te vode da ne žednim.« (Jovan 4,15)
Isus je poznavao potrebe duše. Sjaj, bogatstvo i časti ne mogu ispuniti srce. »Ko je žedan neka dođe k meni.« Bogati i siromašni, uzvišeni i poniženi podjednako su dobrodošli. On obećava da će rasteretiti dušu, utešiti žalosne i podariti nadu klonulima duhom. Mnogi od onih koji su slušali Isusa bili su žalosni zbog neispunjenih nada, mnogi su tajno trpeli, mnogi su čeznuli da zadovolje svoje neumorne želje za stvarima ovoga sveta i hvalom ljudi; ali kad su sve zadobili, utvrdili su da su se trudili samo da bi stigli do provaljenog studenca na kojem nisu mogli ugasiti svoju žeđ. Usred blistavih, radosnih prizora stajali su nezadovoljni i žalosni. Tada ih je iznenadni uzvik »ko je žedan« trgnuo iz njihovog žalosnog razmišljanja, i slušajući reči koje su usledile u njihovim dušama zapalila se nova nada. Sveti Duh iznosio je pred njih ovo znamenje sve dok u njemu nisu videli ponudu neprocenjivog dara spasenja.
Hristov poziv žednoj duši još i danas se razleže, dopirući do nas s još većom silom od one u kojoj se čuo u Hramu poslednjeg dana praznika. Izvor je otvoren za sve. Umornim i iscrpljenim dušama nudi se osvežavajuća voda večnog života. Isus još uvek poziva: »Ko je žedan neka dođe k meni i pije.« »I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života zabadava.« »A koji pije od vode koju ću mu ja dati ne će ožednjeti do veka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni!« (Otkrivenje 22,17; Jovan 4,14)
