Svet za Hrista nije bilo mesto spokojstva i samouzdizanja. On nije čekao priliku da prigrli njegovu moć i slavu. On za Njega nije imao takvu nagradu. Bio je mesto na koje Ga je poslao Njegov Otac. On je bio darovan za život sveta, da ostvari veliki plan otkupljenja. On je ostvarivao svoje delo za pali ljudski rod. Međutim, nije smeo da bude nepromišljen, niti da žuri u opasnost, niti da ubrzava krizu. Svaki događaj u Njegovom radu imao je svoj određeni čas. On je morao strpljivo čekati. Znao je da treba primiti mržnju sveta, znao je da će Njegov rad okruniti smrt; ali prerano se izložiti ovome ne bi bila volja Njegovo Oca.
Iz Jerusalima glas o Hristovim čudima raširio se posvuda gde su Jevreji bili rasejani, pa iako mnogo meseci nije prisustvovao praznicima, zanimanje za Njega nije se smanjilo. Mnogi su došli iz raznih delova sveta na Praznik senica u nadi da će Ga videti. Na početku svetkovine mnogi su se raspitivali za Njega. Fariseji i poglavari očekivali su Ga da dođe, u nadi da će imati priliku da Ga osude. Oni su se zabrinuto raspitivali: »Gde je on?«, ali niko nije znao. U svim umovima najvažnija misao bila je misao o Njemu. Iz bojazni od sveštenika i poglavara niko se nije usuđivao da Ga prizna za Mesiju, ali svuda su se vodili tihi ozbiljni razgovori o Njemu. Mnogi su Ga branili kao Onoga koga je Bog poslao, dok su Ga drugi proglasili za varalicu naroda.
U međuvremenu Isus je tiho stigao u Jerusalim. Izabrao je jednu usamljenu stazu kojom će ići, da bi izbegao putnike koji su se sa svih strana uputili prema gradu. Da se pridružio bilo kom karavanu koji je putovao na Praznik, pažnja svih prilikom ulaska u grad bila bi usmerena Njemu i narodno iskazivanje raspoloženja prema Njemu pokrenulo bi vlasti protiv Njega. To je trebalo izbeći, te je zato izabrao da putuje sam.
Usred svetkovine, kad je uznemirenost zbog Njega dostigla svoj vrhunac, On je u prisustvu mnoštva ušao u predvorje Hrama. Zbog Njegovog odsustva s praznika postojale su tvrdnje da se ne usuđuje doći pod vlast sveštenika i poglavara. Svi su bili iznenađeni Njegovim dolaskom. Umuknuo je svaki glas. Svi su se divili dostojanstvu i hrabrosti Njegova držanja usred moćnih neprijatelja koji su jedva čekali da Mu oduzmu život.
Stojeći tako, u centru pažnje silnoga mnoštva, Isus im se obratio kao što to čovek nikada nije učinio. Njegove reči otkrivale su poznavanje zakona i Izrailjevih ustanova, žrtvene službe i učenja proroka, uvelike premašujući znanje sveštenika i rabina. On je prokrčio put kroz prepreke formalizma i predaja. Prizori budućeg života kao da su se razvili pred Njim. Kao onaj koji vidi Nevidljivog, govorio je o zemaljskom i nebeskom, o ljudskom i božanskom s potpunom sigurnošću. Njegove reči bile su jasne i uverljive, i opet – kao u Kapernaumu – narod je bio zadivljen Njegovim učenjem: »Jer njegova beseda beše silna.« (Luka 4,32) Raznolikim opisima upozorio je svoje slušaoce na nesreću koja će stići sve jer svesno odbijaju blagoslove koje im je On došao doneti. On im je pružio svaki mogući dokaz da je došao od Boga i učinio svaki napor koji ih je mogao privesti do pokajanja. On ne bi bio odbačen i ubijen od svoga naroda da ga je mogao spasiti od krivice za takvo delo.
Svi su se divili Njegovom poznavanju zakona i proročanstava, a pitanje je išlo od jednog do drugog: »Kako ovaj zna knjige, a nije se učio?« ko god nije učio u rabinskim školama, smatralo se, nije spreman da bude verski učitelj, te su kako Isusa tako i Jovana Krstitelja proglasili neukima jer nisu dobili takvo obrazovanje. Oni koji su ih slušali bili su iznenađeni njihovim poznavanjem Pisma, jer nijedan od njih »nije se učio«. Istina, od ljudi ga nisu stekli, ali Bog na Nebu bio je njihov Učitelj i od Njega su primili najuzvišeniju vrstu mudrosti. (nastavlja se)
