Pozvali su Ga u svoj grad, i molili Ga da ostane s njima. Dva dana boravio je u Samariji i još više ih je poverovalo u Njega.
Fariseji su prezirali Isusovu jednostavnost. Prelazili su preko Njegovih čuda kao da nisu postojala i zahtevali znak da je On Božji Sin. Međutim, Samarjani nisu tražili nikakav znak i Isus nije učinio nijedno čudo među njima, osim što je otkrio tajnu života žene na studencu. Ipak, mnogi su Ga primili. U svojoj radosti rekli su ženi: »Sad ne verujemo više za tvoju besedu, jer sami čusmo i poznasmo da je ovaj zaista spas svetu, Hristos.«
Samarjani su verovali da Mesija treba doći kao Otkupitelj ne samo Jevreja već i celog sveta. Sveti Duh predskazao je preko Mojsija da će On biti prorok poslan od Boga. Preko Jakova objavljeno je da će se Njemu pokoravati narodi, a preko Avrama da će u Njemu biti blagosloveni svi narodi na Zemlji. Na ovim tekstovima iz Svetog pisma narod Samarije zasnivao je svoju veru u Mesiju. Činjenica da su Jevreji pogrešno tumačili kasnije proroke pripisujući prvom Hristovom dolasku slavu drugog dolaska, navelo je Samarjane da odbace sve svete spise osim onih koji su dani preko Mojsija. Međutim, pošto je Spasitelj odbacio ovo pogrešno tumačenje, mnogi su prihvatili kasnija proročanstva i reči samoga Hrista o Božjem carstvu.
Isusu je počeo rušiti zid koji je razdvajao Jevreje i neznabošce i propovedati spasenje svetu. Iako je bio Jevrejin, slobodno se mešao sa Samarjanima zanemarujući farisejske običaje u svom narodu. Uprkos njihovim predrasudama, prihvatio je gostoprimstvo ovog prezrenog naroda, Spavao je pod njihovim krovovima, jeo je s njima za nihovim stolovima, služio se hranom koju su pripremale i služile njihove ruke, učio je na njihovim ulicama i postupao je s njima se velikom ljubaznošću i dobrotom.
U Jerusalimskom Hramu nizak zid odvajao je predvorje od svih ostalih delova svetoga zdanja. Na ovom zidu bili su natpisi na raznim jezicima, koji su upozoravali da je samo Jevrejima i nikome više dozvoljeno preći ovu granicu. Ako bi se koji neznabožac usudio ući u unutrašnjost Hrama, on bi ga obesvetio i taj prestup platio svojim životom. Međutim, Isus, osnivač Hrama i njegove službe, privlačio je neznabošce k sebi vezama ljudskog saučešća, dok im je Njegova božanska milost donela spasenje koje su Jevreji odbacili.
Isusov boravak u Samariji bio je smišljen da bude blagoslov za Njegove učenike, koji su još bili pod uticajem jevrejskog fanatizma. Smatrali su da privrženost vlastitom narodu zahteva od njih gajenje neprijateljstva prema Samarjanima. Čudili su se Isusovom ponašanju. Nisu mogli ne slediti Njegov primer i za ova dva dana u Samariji, vernost prema Njemu obuzdavala je njihove predrasude; ali, ipak, u srcu nisu se pomirili. Sporo su učili da njihovo omalovažavanje i mržnja moraju ustupiti mesto samilosti i saučešća. Ali nakon Gospodnjeg vaznesenja, Njegove pouke vratile su im s novim značenjem. Nakon izlivanja Svetog Duga sećali su se Spasiteljevog pogleda, Njegovih reči, poštovanja i nežnosti u držanju prema ovim prezrenim strancima. Kad je otišao u Samariju da propoveda. Petar je unosio isti duh u svoj rad. Kad je Jovan pozvan u Efes i Smirnu, sećao se iskustva kod Sihema i bio zahvalan božanskom Učitelju, koji im je, gledajući unapred teškoće s kojima će se morati sresti, pomogao svojim ličnim primerom. (nastavlja se)
