Dok je žena govorila sa Isusom, Njegove reči snažno su uticale na nju. Nikada nije čula takvo mišljenje od sveštenika svoga naroda ili Jevreja. Kad je prošlost njenog života bila stavljena pred nju, postala je svesna svoje velike potrebe. Shvatila je žeđ svoje duše, koju vode sa Siharskog studenca ne mogu nikada ugasiti. Ništa što je dosad došlo u dodir s njom nije u njoj probudilo uzvišeniju potrebu. Isus ju je osvedočio da čita tajne njenoga života; ipak osećala je da joj je On prijatelj, koji je sažaljeva i voli. Iako je sama čistoća Njegovoga prisustva osuđivala njen greh, On nije izgovorio nijednu reč optužbe, već joj je govorio o svojoj milosti koja može obnoviti dušu. Počela se osvedočavati o Njegovom karakteru. U njenim mislima nastalo je pitanje: »Da nije možda ovo dugoočekivani Mesija?« Kazala Mu je: »Znam da će doći Mesija koji se zove Hristos, kad on dođe kazaće nam sve.« Isus odgovori: »Ja sam koji s tobom govorim.«Kad je žena čula ove reči, u njenom srcu rodila se vera. Prihvatila je radosnu vest sa usana božanskog Učitelja.
Ova žena bila je prijemčivog uma. Bila je spremna da primi najplemenitije otkrivenje; jer se zanimala za svete spise, a Sveti Duh pripremio je njen um za primanje veće svetlosti. Proučavala je starozavetno obećanje: »Proroka ispred tebe, između braće tvoje, kao što sam ja, podignuće ti Gospod Bog; njega slušajte.« (5. Mojsijeva 18,15) Čeznula je da razume ovo proročanstvo. Svetlost je već zasjala u njenom umu. Voda života, duhovni život koji Hristos daje svakoj žednoj duši, počela je izvirati u njenom srcu. Gospodnji Duh radio je u njoj.
Jasna tvrdnja koju je Hristos izložio ženi ne bi mogla da bude izneta samopravednim Jevrejima. Hristos je bio mnogo uzdržaniji kad je govorio s njima. Ono što je bilo uskraćivano Jevrejima, i kasnije učenicima naređeno da drže u tajnosti, njoj je bilo otkriveno. Isus je video da će ona svoje saznanje korisno upotrebiti dovodeći druge da učestvuju u Njegovoj milosti.
Kad su se učenici vratili, iznenadili su se našavši svog Učitelja u razgovoru sa ženom. On nije popio osvežavajući gutljaj koji je želeo, a nije ni zastao da bi jeo hranu koju su učenici doneli. Kad je žena otišla, učenici su Ga molili da jede. Zatekli su Ga smirenog, utonulog u duboko razmišljanje. Njegovo je lice blistalo i oni su se bojali da prekinu Njegovu zajednicu s Nebom. Međutim, znali su da je slab i umoran i smatrali su svojom dužnošću da Ga podsete na Njegove telesne potrebe. Isus je prepoznao njihovo zanimanje puno ljubavi i rekao: »Ja imam jelo da jedem za koje vi ne znate.«
Učenici su se pitali ko Mu je to mogao doneti da jede, ali On je objasnio: »Jelo je moje da izvršim volju onoga koji me je poslao, i da svršim njegov posao,« (Jovan 4,34) Isus se radovao što je svojim rečima probudio savest ove žene. Video ju je kako pije vodu života, pa su Njegova glad i žeđ bili utoljeni. Izvršenje misije zbog koje je napustio Nebo jačalo je Spasitelja u Njegovom radu i uzdizalo Ga iznad ljudskih potreba. Poslužiti duši koja je gladna i žedna istine bilo je za Njega puno više nego jesti i piti. Za Njega je to bila uteha i osveženje. Dobročinstvo je bilo život Njegovoj duši. (nastavlja se)
