Na putu u Galileju Isus je prolazio kroz Samariju. Bilo je podne kad je stigao u lepu Sihemsku dolinu. Na ulazu u ovu dolinu nalazio se Jakovljev izvor. Umoran od puta, seo je da se odmori, dok su učenici otišli da kupe hranu.
Jevreji i Samarjani bili su ljuti neprijatelji, zato su izbegavali svaku vezu jedni s drugima. U slučaju neophodne potrebe trgovinu sa Samarjanima rabini su smatrali zakonski dopuštenom, ali su osuđivali sve društvene veze sa njima. Jevrejin ne bi pozajmljivao od Samarjanina, niti bi primao od njega bilo kakvu ljubaznost, čak ni zalogaj hleba ili čašu vode. Kupujući hranu, učenici su postupali u skladu s običajima svog naroda. Međutim, više od toga nisu činili. Tražiti kakvu uslugu od Samarjana ili im pokušati bilo kako pomoći, nije padalo na um čak ni Hristovim učenicima.
Iznemogao od gladi i žeđi Isus je sedeo kraj izvora. Putovanje od ranog jutra bilo je dugo, a sad Ga je obasjavalo i žarko podnevno sunce. Njegova žeđ pojačala se mišlju o hladnoj, osvežavajućoj vodi koja je bila tako blizu, ali Njemu ipak nedostupna, jer nije imao ni konopca ni krčaga, a izvor je bio dubok. Sudbina ljudskog roda bila je i Njegova sudbina, i On je čekao nekoga ko će doći i zahvatiti.
Jedna žena iz Samarije približila se i praveći se kao da Ga ne vidi, napunila svoj krčag vodom. Kad se okrenula da ode, Isus ju je zamolio da Mu da vode. Takvu uslugu ne bi uskratio nijedan istočnjak. Na Istoku vodu su zvali »Božjim darom.« Ponuditi žednog putnika smatralo se tako svetom dužnošću da su Arabljani iz pustinje skretali sa svog puta da bi to učinili. Mržnja između Jevreja i Samarjana sprečila je ženu da ponudi takvu uslugu Isusu, ali Spasitelj je tražio ključ za ovo srce i istančanim razumevanjem proizašlim iz božanske ljubavi On uslugu nije ponudio, već ju je zatražio. Ponuđena usluga mogla je da bude odbačena, ali poverenje rađa poverenje. Kralj neba prišao je ovoj prezrenoj duši, tražeći uslugu iz njene ruke. On koji je stvorio okean, koji ima vlast nad vodama velikih dubina, koji je otvorio izvore i rečna korita na Zemlji, odmarao se kraj Jakovljevog studenca i zavisio od ljubaznosti jedne strankinje da Mu utoli žeđ.
Žena je videla da je Isus Jevrejin. U svakom iznenađenju zaboravila je da ispuni Njegovu molbu, već je pokušala upoznati njen uzrok. »Kako ti«, rekla je on, »Židov budući, možeš iskati od mene žene Samarjanke da piješ?«
Isusu je odgovorio: »Da ti znaš dar Božji, i ko je taj ko ti govori: daj mi da pijem, ti bi iskala u njega i da bi ti vodu živu.« Čudiš se što tražim tako malu uslugu kao što je gutljaj vode iz studenca kraj naših nogu. Da si tražila od mene, dao bih ti da piješ od vode večnog života.
Žena nije razumela Isusove reči, ali je osećala njihovo ozbiljno značenje. Njen podsmeh i lakomisleno ponašanje počelo se menjati. Pretpostavljajući da Isus govori o studencu koji je bio pred njima, kazala je: »Gospode! ni zahvatiti nemaš čim, a studenac je dubok; odakle ćeš dakle uzeti živu vodu? E da li si ti veći od našega oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše?« Pred sobom je videla samo jednog žednog putnika, umornog i prašnjavog od pešačenja. U svojim mislima ona Ga je uporedila s poštovanim patrijarhom Jakovom. Gajila je osećaj, što je bila toliko prirodno, da se nijedan drugi studenac ne može uporediti s ovim koji su iskopali njihovi oci. Gledala je unatrag na pretke i unapred na dolazak Mesije, dok je Nada predaka, sam Mesija, bio kraj nje, a ona Ga nije prepoznala. (nastavlja se)
