Isus nije prestao s radom dok i poslednji patnik nije bio izlečen. Noć je već odmakla kad se mnoštvo udaljilo i mir se spustio na Simonov dom. Dug, uzbudljiv dan je prošao, i Isus je potražio odmor. Međutim, dok je grad još bio u snu, Spasitelj »u jutro vrlo rano ustavši iziđe, i otide na samo, i onde se moljaše Bogu.«
Tako su prolazili dani Isusovog zemaljskog života. Često je otpuštao svoje učenike da posete svoje domove i otpočinu, da se odmore, ali se s blagošću opirao njihovim naporima da Ga odvoje od rada. Po ceo dan naporno je radio, učeći neuke, lečeći bolesne, vraćajući vid slepima, hraneći mnoštvo, a uvečer ili rano ujutro povlačio se u tišinu brda, da razgovara sa svojim Ocem. Često je provodio čitave noći u molitvi i razmišljanju, vraćajući se u osvit dana svom delu među ljudima.
Rano ujutro Petar i njegovi drugovi došli su Isusu, govoreći Mu da Ga narod iz Kapernauma već traži. Učenici su bili gorko razočarani prijemom na koji je Hristos do tada nailazio. Vlasti u Jerusalimu tražile su da Ga ubiju; čak i Njegovi sugrađani pokušali su Mu oduzeti život, ali u Kapernaumu dočekan je s radosnim oduševljenjem i nade učenika ponovo su se probudile. Možda bi među slobodoljubivim Galilejcima bilo moguće naći pobornike novog carstva. Sa iznenađenjem su slušali Hristove reči: »I drugim gradovima treba mi propovedati evanđelje o carstvu Božijemu; jer sam na to poslan.«
U uzbuđenju koje je tada zavladalo Kapernaumom, postojala je opasnost da se izgubi iz vida cilj Njegove misije. Isus nije bio zadovoljan samo tim da privuče pažnju na sebe kao na čudotvorca ili iscelitelja od telesnih bolesti. Težio je da privuče ljude k sebi kao Spasitelju. Dok je narod težio verovanju da je došao kao kralj da uspostavi zemaljsku vladavinu, On je želeo skrenuti njihove misli sa zemaljskog na duhovno. Samo svetovni uspeh bio bi prepreka za Njegovo delo.
Divljenje bezbrižnog mnoštva opterećivalo je Njegov duh. U Njegovom životu nije se pojavilo ni najmanje zalaganje za sebe. Sinu čovečjemu bile su strane počasti koje svet ukazuje položaju, bogatstvu ili obdarenosti. Isus nije upotrebljavao nijedno od sredstava kojima su ljudi pribavljali odanost ili zahtevali poštovanje. Vekovima pre Njegovog rođenja, bilo je prorečeno o Njemu:
»Neće vikati ni podizati, niti će se čuti glas njegov po ulicama. Trske stučene ne će prelomiti, i sveštila koje se puši ne će ugasiti; javljaće sud po istini. Ne će mu dosaditi, niti će se umoriti, dokle ne postavi sud na zemlji.« (Isaija 42,2–4)
Fariseji su težili da se razlikuju svojim krajnje savesnim držanjem obreda i razmetljivošću svog bogosluženja i delima milosrđa. Revnost za veru dokazivali su time što su je načinili predmetom diskusije. Rasprave među protivničkim sektama bile su glasne i duge i nije bilo neobično čuti na ulicama žučne prepirke učenih tumača Zakona.
Isusov život u odnosu na sve to bio je upadljivo suprotan. U tom životu nikada se nije zapazila nikakva bučna rasprava, nikakvo razmetljivo bogosluženje, nikakvo delo kojim bi se zadobilo odobravanje. Hristos je bio sakriven u Bogu, a Bog se otkrio u karakteru svog Sina. Isus je želeo da tom otkrivenju usmeri umove ljudi i njihovo poštovanje.
Sunce pravde nije obasjalo svet veličanstvenim sjajem da bi svojom slavom zasenilo čula. O Hristu je napisano: »Jer mu je izlazak uređen kao zora.« (Osija 6,3) Tiho i blago pomalja se dnevna svetlost na Zemlji, rasterujući senke mraka i budeći svet u život. Isto tako granulo je Sunce pravde »I zdravlje na zracima njegovim«. (Malahija 4,2)
