Poruke milosti učinio je raznovrsnima da bi odgovarale Njegovim slušaocima. Znao je »progovoriti zgodnu reč umornom« (Isaija 50,4); jer je milost tekla s Njegovih usana, da može preneti ljudima na najprivlačniji način blaga istine. Imao je takta u sučeljavanju s umovima punim predrasuda, iznenađujući ih slikovitim prikazima koji su privlačili njihovu pažnju. Pomoću mašte dopirao je do srca. Njegovi slikoviti prikazi bili su preuzeti iz svakodnevnog života, pa iako jednostavni, imali su začuđujuću dubinu smisla. Ptice u vazduhu, ljiljani u polju, seme, pastir i ovce – ovim pojmovima Hristos je slikovito prikazao večne istine; i svaki put kad su nakon toga Njegovi slušaoci imali prilike da vide ove pojave u prirodi, sećali su se Njegovih reči. Hristovi slikoviti simboli stalno su ponavljali Njegove poruke.
Hristos nikada nije laskao ljudima. Nikada nije govorio o onome što bi podstaklo njihove sklonosti, iluzije i obmane, niti ih je hvalio ubog njihovih oštroumnih pronalazaka; ali duboki mislioci, bez predrasuda prihvatili su Njegovo učenje i utvrdili da ono okušava njihovu mudrost. Divili su se duhovnoj istini izraženoj najjednostavnijim jezikom. Najobrazovaniji bili su očarani Njegovim rečima, a neobrazovanima bile su uvek od koristi. Imao je vest za neuke; pa čak i neznabošce uverio da On ima vest za njih.
Isceljujućim dodirom Njegovo nežno saučešće spuštalo se na umorna i ojađena srca. Čak i usred neobuzdanosti ljutih neprijatelja bio je okružen atmosferom mira. Lepota Njegove pojave, ljupkost Njegovog karaktera, a iznad svega ljubav izražena u pogledu i boji glasa, privlačila je k Njemu sve oni koji nisu okoreli u neverstvu. Da nije bilo blagog, saosećajnog duha koji je zračio iz svakog pogleda i reči, On ne bi uspeo privući tako veliko mnoštvo. Oni koji su patili i dolazili k Njemu, osećali su da je povezao svoj interes s njihovim kao verni i nežni prijatelji, pa su želeli da saznaju više o istinama koje je On učio. Nebo se prignulo Zemlji. Čeznuli su da prebivaju u Njegovom prisustvu, da bi uteha Njegove ljubavi mogla stalno da bude s njima.
Isus je vrlo pažljivo zapažao promenu u izrazu lica svojih slušalaca. Radovao se licima koja su izražavala zanimanje i zadovoljstvo. Spasitelj je bio sretan, kad su strele istine prodrle do duše, lomeći prepreke sebičnosti, pokrećući pokajanje i na kraju zahvalnost. Kad je očima prelazio preko mnoštva slušalaca i prepoznao lica koja je ranije video, Njegovo lice ozarilo se radošću. Video je u njima buduće podanike svog carstva. Kad je jasno iskazana istina dotakla neki ljubomorno čuvani idol, zapazio je promenu na licu, hladan, neprivlačan pogled koji je govorio da svetlost nije dobrodošla. Kad je video da ljudi odbacuju vest mira, srce Mu je bilo duboko ranjeno.
U sinagogi Isus je govorio o carstvu koje je došao zasnovati i o svom zadatku da oslobodi Sotonine sužnje. Bio je prekinut krikom užasa. Jedan umobolnik istrčao je između ljudi uzviknuvši:
»Prođi se, šta je tebi do nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, svetac Božij.«
Nastala je opšta zbrka i uzbuna. Narod je odvratio pažnju od Hrista ne prateći Njegove reči. To je bio Sotonin cilj zbog koga je doveo svoju žrtvu u sinagogu. Međutim, Isus je ukorio demona rekavši: »Umukni, i iziđi iz njega. I oborivši ga đavo na sredinu, iziđe iz njega, i ni malo mu ne naudi.«
Sotona je pomračio um ovog nesrećnog patnika, ali u Hristovom prisustvu zračaka svetlosti probio je mrak. U njemu se probudila čežnja za oslobođenjem od Sotonine vlasti, ali zli duh opirao se Hristovoj sili. Kad se čovek pokušao obratiti Hristu za pomoć, zli duh stavio je reči u njegova usta i on je povikao u dubokoj duševnoj patnji i strahu. Opsednuti od zlog duha delomično je shvatio da se nalazi u prisustvu Onoga koji ga može osloboditi, ali kad je pokušao doći nadohvat toj moćnoj ruci, druga volja ga je zadržala i reči drugoga našle su svoj izraz. Sukob između sotonske sile i njegove lične čežnje za slobodom bio je strahovit. (nastavlja se)
