Tokom celog života na zemlji, Isus je bio ozbiljan i istrajan radnik. On je očekivao mnogo, zato je preduzimao mnogo. Kad je otpočeo svoj rad, rekao je: »Meni valja raditi dela onoga koji me posla dok je dan: doći će noć kad niko ne može raditi.« (Jovan 9,4) Isus nije izbegavao brige i odgovornosti, kao što to čine mnogi koji tvrde da su Njegovi sledbenici. Zbog toga što žele da izbegnu ovaj oblik vaspitanja slabi su i nedelotvorni. Oni mogu imati dragocene i poželjne osobine, ali su slabi i gotovo nekorisni kad naiđu na teškoće ili kada treba savladati prepreke. Pozitivnost i energija, temeljitost i čvrstina karaktera koju je pokazao Hristos, treba da se razviju i u nama, pomoću iste discipline kojoj je i On bio podvrgnut. Milost koju je primio primićemo i mi.
Dokle god je živeo među ljudima, naš Spasitelj je delio sudbinu siromašnih. On je iz iskustva poznavao njihove brige i teškoće, zato je mogao da uteši i ohrabri sve skromne radnike. Oni koji pravilno razumeju učenje Njegovog života nikada neće smatrati da treba praviti razliku među društvenim slojevima, da bogate treba više ceniti od čestitih siromaha.
Isus je u svoj rad unosio radost i takt. Potrebno je veliko strpljenje i duhovnost da bi se biblijska religija unela u život doma, u radionicu, da bi se podnela napetost svetovnih poslova, a oko usmerilo na Božju slavu. U ovome Hristos je naš pomoćnik. On nikada nije bio toliko obuzet svetovnom brigom da nije imao vremena za nebeske vrednosti ili za razmišljanje o njima. Radost svog srca često je izražavao pevanjem psalama i nebeskih pesama. Stanovnici Nazareta često su čuli Njegov glas kako se uzdiže u hvali i zahvaljivanju Bogu. On je pesmom održavao zajednicu s Nebom i kad su se Njegovi drugovi žalili na umor od rada, bili su obradovani ugodnom melodijom s Njegovih usana. Njegov hvalospev kao da je odagnao zle anđele i kao tamjan ispunjavao je prostor mirisom. Misli Njegovih slušalaca usmeravale su se s mesta njihovog zemaljskog izgnanstva na nebeski dom.
Isus je bio vrelo isceljujuće milosti za ovaj svet; i tokom svih tih godina povučenosti u Nazaretu, Njegov život izlivao se u potoke saosećanja i nežnosti. Ljudi u godinama, žalosni, opterećeni grehom, deca u igri i svojoj nevinoj radosti, mala stvorenja u šumarcima, strpljive tegleće životinje – sve je bilo srećnije u Njegovoj prisutnosti. On čija je reč održavala svetove, saginjao bi se da pomogne ranjenoj ptici. Nije bilo ničega što ne bi zapazio, ničega što nije bilo vredno Njegove službe.
Tako, dok se razvijao u mudrosti i stasu, Isus je rastao u milosti i kod Boga i kod ljudi. On je sticao simpatije svih srca pokazujući se spremnim da saoseća sa svima. Atmosfera nade i hrabrosti koja Ga je okruživala, učinila Ga je blagoslovom za svaki dom. Često su Ga Subotom pozivali da čita pouke iz Proroka u sinagogi, i srca slušalaca ustreptala bi od radosti kad je nova svetlost zasjala s poznatih reči svetog teksta.
Ipak, Isus je izbegavao razmetanje. Tokom svih godina svog boravka u Nazaretu, nije pokazivao svoju čudotvornu moć. Nije tražio visoke položaje i nije prisvajao nikakva zvanja. Njegov mirni i jednostavni život, kao i ćutanje Pisma o Njegovim ranim godinama uče nas važnoj pouci. Što je mirniji i jednostavniji život jednog deteta – što je slobodniji od veštačkih uzbuđenja a što usklađeniji s prirodom – utoliko je povoljniji za razvoj telesne i umne snage i duhovne sile.
Isus je naš primer. Ima mnogo onih koji se sa interesovanjem bave razdobljem Njegove javne službe, dok ne zapažaju pouke iz Njegovog detinjstva. Međutim, upravo Njegov život u domu primer je za ugled deci i mladima. Hristos je pristao na siromaštvo, da bi nas u skromnim životnim okolnostima poučio kako blisko možemo hoditi s Bogom. On je živeo da bi ugodio, dao čast i proslavio svog Oca u običnim životnim prilikama. Njegov rad otpočeo je posvećivanjem skromnom pozivu zanatlija koji mukotrpno rade za svoj svakodnevni hleb. On je vršio službu Bogu isto toliko dok je radio za drvodeljskom tezgom koliko dok je činio čuda za mnoštvo. Svaki mladi čovek koji sledi Hristov primer vernosti i poslušnosti u svom skromnom domu, može da polaže pravo na reči koje je Otac preko Duha Svetoga izgovorio o Njemu: »Evo sluge mojega, kojega podupirem, izabranika mojega, koji je mio duši mojoj.« (Isaija 42,1)
