Na taj način Isusu se otkrivalo značenje Božjih reči i dela, dok je pokušavao da razume suštinu stvari. Nebeska bića bila su Njegovi pratioci, a On je negovao svete misli i zajednicu. Od trenutka kad je postao svestan okoline, On je neprekidno rastao u duhovnoj vrlini i poznavanju istine.
Svako dete može steći znanje kao što ga je Isus stekao. Dok pokušavamo da se upoznamo s našim nebeskim Ocem pomoću Njegove reči, anđeli će nam se približiti, naš um ojačati, naš karakter uzdići i oplemeniti. Postaćemo sličniji Spasitelju. Dok posmatramo lepo i veličanstveno u prirodi, naša osećanja usmeriće se ka Bogu. Dok je duh ispunjen divljenjem, duša se okrepljuje dodirom s Beskonačnim preko Njegovih dela. Zajednica s Bogom u molitvi razvija umne i moralne sposobnosti, a duhovna sila jača dok razmišljamo o onome što je duhovno.
Isusov život bio je život u skladu s Bogom. Dok je bio dete, mislio je i govorio kao dete, ali ni najmanji trag greha nije kvario Božji lik u Njemu. Ipak, On nije bio oslobođen od iskušenja. Zloća stanovnika Nazareta bila je poslovična. Natanailovim pitanjem iskazano je mišljenje o njihovom lošem glasu: »Iz Nazareta može li biti što dobro?« (Jovan 1,46) Isus je postavljen tamo gde će se Njegov karakter oprobati. Bilo je neophodno da stalno bude oprezan kako bi sačuvao svoju čistotu. Bio je podložan svim borbama s kojima se i mi srećemo, kako bi mogao da nam bude primer u detinjstvu, mladosti i zrelom dobu.
Sotona je bio neumoran u svojim naporima da savlada Dete iz Nazareta. Od najranijih godina Isusa su čuvali nebeski anđeli, pa ipak Njegov život bio je duga borba protiv sila tame. Da na Zemlji postoji život neuprljan zlom, vređalo je i zbunjivalo kneza tame. Nije bilo sredstva kojim nije pokušao da Isusa uhvati u zamku. Nijedno dete ljudskog roda, kao što je to doživeo naš Spasitelj, neće nikada da bude pozvano da živi svetim životom usred tako žestoke borbe sa iskušenjem.
Isusovi roditelji bili su siromašni i zavisili su od svakodnevnog mukotrpnog rada. Upoznao je siromaštvo, samoodricanje i oskudicu. Ovo iskustvo bilo je Njegova zaštita. U Njegovom marljivom životu nije bilo trenutaka dokolice da pozovu iskušenje. Nije bilo besciljnih časova koji bi otvarali vrata poročnom druženju. Koliko je god bilo moguće, On je zatvarao vrata kušaču. Ni zarada, ni zadovoljstvo, ni odobravanje ni prekor nisu ga mogli navesti da pristane na zlo delo. Bio je mudar da prepozna zlo, a jak da mu se odupre.
Hristos je bio jedino bezgrešno biće koje je živelo na Zemlji, iako je gotovo trideset godina živeo među poročnim stanovnicima Nazareta. Ova činjenica je ukor onima koji misle da neokaljan život zavisi od mesta, bogatstva ili napretka. Iskušenje, siromaštvo, nedaća pravi je sistem obuke potrebne za razvijanje čistote i postojanosti.
Isus je živeo u seljačkom domu i verno i radosno nosio je svoj deo tereta u domaćinstvu. On je bio Zapovednik Neba i anđeli su radosno ispunjavali Njegovu reč; sada je On bio revnostan sluga, poslušni sin pun ljubavi. Učio je zanat i radio svojim rukama s Josifom u drvodeljskoj radionici. U prostoj odeći običnog radnika prolazio je ulicama malog mesta idući i vraćajući se sa svog skromnog posla. On nije upotrebio svoju božansku moć da bi smanjio teret ili olakša svoj mukotrpan rad.
Isusov um i telo bili su razvijeni jer je radio u detinjstvu i mladosti. Svoje telesne snage nije lakomisleno koristio, već tako da ih sačuva u zdravlju, da bi u svemu mogao da obavi što bolji posao. Čak ni u rukovanju alatom nije želeo da bude nesavršen. Bio je savršen kao radnik, kao što je bio savršen u karakteru. Svojim ličnim primerom učio je da nam je dužnost da budemo marljivi, da naš posao mora da bude obavljen pravilno i temeljito i da je takav rad dostojan poštovanja. Vežba koja uči ruke da budu korisne i vaspitava mlade da nose svoj deo životnog tereta daje telesnu snagu i razvija svaku sposobnost. Svi treba da rade nešto što će da bude blagotvorno za njih i od pomoći drugima. Bog je odredio rad kao blagoslov i jedino marljivi radnik nalazi čast i radost života. Nad decom i omladinom koja radosno preuzima svoj deo obaveza u domu, deleći teret sa ocem i majkom, počiva Božje odobravanje sa čvrstim obećanjem punim ljubavi. Takva deca izaći će iz doma da postanu korisni članovi društva. (nastavlja se)
