U trenutku kad su mislili da su izgubljeni, zračak svetlosti otkrio je tajanstvenu priliku koja im se približavala po vodi. Međutim, oni ne shvataju da je to Isus. Onoga koji im je došao u pomoć, smatrali su neprijateljem. Obuzeo ih je užas. Ruke koje su čvrsto držale vesla mišićima kao od železa, sada su ih ispustile. Čamac je prepušten ćudima valova; sve oči usmerene su na ovu utvaru čoveka koji hoda po velikim, zapenušanim valovima uskipelog mora.
Misleći da je to priviđenje predznak njihovog uništenja povikali su u strahu. Isus je išao kao da će ih mimoići; ali prepoznali su Ga i povikali preklinjući za Njegovu pomoć. Njihov voljeni Učitelj se okrenuo, Njegov glas utišao je njihov strah: »Ne bojte se; ja sam, ne plašite se.«
Čim su shvatili ovu čudesnu činjenicu, Petar je bio gotovo izvan sebe od radosti. Kao da je jedva mogao poverovati, povikao je: »Gospode! ako si ti, reci mi da dođem k tebi po vodi. A on reče : hodi.«
Gledajući u Isusa, Petar je sigurno hodao; ali kad se u samozadovoljstvu okrenuo prema svojim drugovima u čamcu, njegove oči odvojile su se od Spasitelja. Vetar je bio žestok. Valovi su se visoko podizali i prolazili upravo između njega i Učitelja; i on se uplašio. Za trenutak Hristos je bio sakriven od Njegovog pogleda i Njegova vera je klonula. Počeo je da tone. Međutim, dok su siloviti valovi pretili smrću, Petar je podignuo svoje oči s besnih valova i upravljajući ih na Isusa, uzviknuo: »Gospode, pomagaj!« Isus je odmah dohvatio ispruženu ruku rekavši: »Maloverni! zašto se posumnja?«
Idući jedan kraj drugoga, dok je Petrova ruka počivala u ruci Učiteljevoj, zajedno su ušli u čamac. Međutim, Petar je sada bio tih i miran. Nije imao razloga da se hvali pred svojim drugovima; gotovo je izgubio život zbog neverstva i samouzvišenja. Kad je skrenuo svoj pogled sa Isusa, izgubio je uporište pod nogama i potonuo je usred valova.
Kako smo često, kad naiđu nevolje na nas, i mi slični Petru! Gledamo valove, umesto da svoje oči netremice držimo upravljene na Spasitelja. Naši koraci počinju klizati i nabujale vode prelazile preko naših duša. Isus nije pozvao Petra da dođe k Njemu da bi poginuo; On nas ne poziva da Ga sledimo da bi nas zatim napustio.« »Ne boj se«, kaže On, »jer te otkupih pozvah te po imenu tvom; neće te potopiti; kad pođeš preko vode ja ću biti s tobom, ili preko reka, neće te potopiti; kad pođeš kroz oganj, ne ćeš izgoreti i ne će te plamen opaliti. Jer sam ja Gospod, Bog tvoj, svetac Izrailjev, spasitelj tvoj.« (Isaija 43,1–3)
Isus je čitao karakter svojih učenika. Znao je kako će se žestoko kušati njihova vera. U ovom slučaju na moru želeo je da otkrije Petru njegove vlastite slabosti – da mu pokaže da je njegova sigurnost u stalnoj zavisnosti od božanske sile. Usred bura iskušenja moći će sigurno hoditi samo ako se u potpunom nepouzdanju u sebe osloni na Spasitelja. U onoj tački u kojoj je mislio da je jak, Petar je bio slab; i sve dok nije shvatio svoju slabost nije mogao razumeti svoju potrebu zavisnosti od Hrista. Da je naučio pouku koju mu je Isus želeo pružiti tim iskustvom na moru, ne bi pretrpeo neuspeh kad ga je sustiglo veliko iskušenje.
Iz dana u dan Bog poučava svoju decu. Prilikama iz svakodnevnog života priprema ih da odigraju svoju ulogu na širokoj pozornici koju im je Njegovo proviđenje odredilo. Rezultat svakodnevnih proba odrediće njihovu pobedu ili poraz u velikoj životnoj krizi.
Oni koji ne uspeju da shvate svoju stalnu zavisnost od Boga podleći će iskušenju. Mi možemo da pretpostavljamo da nam noge sada čvrsto stoje i da nikada nećemo biti pomaknuti. Možemo s poverenjem da kažemo: Znam kome sam verovao; ništa ne može da pokoleba moju veru u Boga i Njegovu reč. Međutim, Sotona pokušava da iskoristi naše nasleđene i stečene crte karaktera i zaslepiti naše oči da ne vide naše potrebe i mane. Jedino svesni svoje slabosti i stalno gledajući na Isusa i mi možemo sigurno hoditi.
Kad je Isus zauzeo svoje mesto u čamcu, vetar je prestao »i odmah lađa bi na zemlji u koju iđahu.« Nakon noći užasa nastupila je svetlost svitanja. Učenici i ostali koji su bili u čamcu, pali su pred Isusove noge sa zahvalnim srcima govoreći: »U istinu ti si sin Božji.«
