Ostavši sam, Isus »pope se na goru da se pomoli Bogu.« Satima je nastavio usrdno razgovarati sa Bogom. Te molitve nisu bile za Njega lično, već za ljude. Molio se za silu da ljudima otkrije božanski karakter svoje misije, da Sotona ne bi pomračio njihovu moć razumevanja i izopačio njihovo rasuđivanje. Spasitelj je znao da su Njegovi dani lične službe na Zemlji bili gotovo na izmaku i da je malo onih koji će Ga prihvatiti kao svoga Spasitelja. U duševnoj patnji i borbi molio se za svoje učenike. Na njih su trebala doći strahovita iskušenja. Njihove dugo njegovane nade, zasnovane na široko proširenim zabludama, biće izneverene na vrlo bolan i ponižavajući način. Umesto uzdizanja na Davidov presto oni će da budu svedoci Njegovog raspeća. To je zaista trebalo da bude Njegovo pravo krunisanje. Ali, oni to nisu razumevali, pa kad na njih dođu velika iskušenja, teško će ih razaznati kao iskušenja. Bez Svetog Duha, koji će im prosvetliti razum i proširiti razumevanje, vera učenika bi pala. Isusa je bolelo to što su njihova shvatanja o Njegovom carstvu bila u velikoj meri ograničena na svetovno veličanje i čast. Na Njegovom srcu ležao je težak teret zbog njih i On je s teškim duševnim patnjama i suzama izlivao svoje molitve.
Učenici nisu odmah krenuli s kopna, kako im je Isus zapovedio. Čekali su izvesno vreme, u nadi da će im se približiti. Međutim, kad su videli da se mrak brzo spušta, »uđoše u lađu, i pođoše preko mora u Kapernaum«. Napustili su Isusa s nezadovoljstvom u srcima, ljutiti na Njega više no ikada ranije, otkako su Ga priznali za svog Gospoda. Gunđali su zato što im nije bilo dopušteno da Ga proglase carem. Okrivljavali su sebe što su se tako lako pokorili Njegovoj zapovesti. Smatrali su da su većom upornošću mogli postići svoj cilj.
Neverstvo je obuzelo njihove umove i srca. Častoljublje ih je zaslepilo. Znali su da fariseji mrze Isusa i žarko su želeli da Ga vide na visokom položaju koji je po njihovom mišljenju zasluživao. Biti sjedinjen sa Učiteljem koji može činiti veličanstvena čuda, a ipak biti opadan kao varalica, bilo je iskušenje koje su oni teško podnosili. Da li je trebalo da se uvek smatraju sledbenicima lažnog proroka? Zar Hristos nikada neće preuzeti carsku vlast? Zašto se On koji je posedovao takvu silu nije otkrio u svom pravom karakteru i učinio njihov put manje bolnim? Zašto nije spasio Jovana Krstitelja od nasilne smrti? Učenici su tako razmišljali sve dok na sebe nisu navukli veliku duhovnu tamu. Pitali su se da li je Isus možda neki varalica kako su to fariseji tvrdili?
Učenici su tog dana bili svedoci Hristovih veličanstvenih dela. Činilo se kao da je Nebo sišlo na zemlju. Sećanje na taj veličanstveni, slavni dan trebalo ih je nadahnuti verom i nadom. Da su iz suviška svoga srca međusobno razgovarali o ovom danu ne bi došli u iskušenje. Međutim, njihovo razočaranje zaokupilo je njihove misli. Hristove reči: »Skupite komade… da ništa ne propadne« bile su prepune značenja. To su bili trenuci velikih blagoslova za učenike, ali su ih oni sve zaboravili. Nalazili su se usred uzburkanih voda. Njihove misli bile su uznemirene i nerazborite, a Gospod im je dao nešto drugo što će potresti njihove duše i zaposliti njihove umove. Bog to često čini kad ljudi sami sebi stvaraju terete i nevolje. Učenici nisu imali potrebe da stvaraju nevolje. Opasnost se brzo približavala.
Neprimetno im se približavala velika bura, a oni za nju nisu bili spremni. To je bila iznenadna suprotnost vrlo lepom danu, i zato kad ih je oluja zahvatila, oni su se prestrašili. Zaboravili su svoje nezadovoljstvo, svoje neverstvo i svoje nestrpljenje. Svi su radili da sačuvaju lađu da ne potone. Vitsaida morem nije bila daleko od mesta na kojem su očekivali da će sresti Isusa. Po običnom vremenu putovanje je zahtevalo samo nekoliko sati, ali sada su plovili sve dalje i dalje od mesta kome su težili. Do četvrte noćne straže mučili su se veslajući. Tada su umorni ljudi shvatili da su izgubljeni. Čeznuli su za prisustvom svog Učitelja, jer im je more u buri i mraku pružalo pouku o njihovoj bespomoćnosti.
Isus ih nije zaboravio. Onaj koji je sa obale bdeo video je ove uznezverene ljude kako se bore s olujom. Nijednog trenutka nije izgubio iz vida svoje učenike. S dubokom zabrinutošću Njegove oči pratile su čamac s dragocenim teretom koji je bura bacala tamo–amo, jer ovi ljudi trebali su postati svetlost svetu. Kao što majka u svojoj nežnoj ljubavi bdi nad svojim detetom, tako je i milostivi Učitelj bdeo nad svojim učenicima. Kad su se njihova srca pokorila, kad je njihovo nesveto slavoljublje utihnulo, a oni se u poniznosti molili za pomoć, pomoć im je stigla. (nastavlja se)
