Dakle je Ijubav izvršenje zakona. (Rimljanima 13,10)
Hristos je, usred grmljavine i ognja, lično objavio Zakon na Sinajskoj gori. Božja slava, slična ognju koji sažiže, počivala je na njenom vrhu, a planina se tresla od Gospodnje prisutnosti. Čete Izrailjeve, padnuvši ničice na zemlju, slušale su sa strahopoštovanjem svete zakonske propise. Koliko se od toga razlikovao prizor na Gori blagoslova! Pod letnjim nebom, u tišini koju je jedino narušavala pesma ptica, Isus je objašnjavao načela svoga Carstva. Ipak, Onaj koji je toga dana govorio narodu jezikom ljubavi, otkrivao mu je načela Zakona koji je bio objavljen na Sinaju…
Zakon dat na Sinaju bio je proglašavanje načela ljubavi, otkrivanje nebeskog Zakona Zemlji. Bio je stavljen u ruku Posrednika – izgovoren glasom Onoga čijom silom srca Ijudi mogu biti usklađena s Njegovim načelima. Bog je otkrio svrhu zakona kada se Izrailju obratio rečima: „Bićete mi sveti ljudi.“ (2. Mojsijeva 22,31)
Međutim, Izrailjci nisu shvatili duhovnu prirodu Zakona, pa je njihova takozvana poslušnost često bila samo poštovanje formi i ceremonija umesto pokoravanja srca vrhovnoj vlasti ljubavi. Pošto je Isus u svom karakteru i delu otkrivao ljudima svete, blagodatne i očinske Božje osobine i ukazivao na bezvrednost ceremonijalne poslušnosti, jevrejske vođe nisu Ga primili, niti razumeli Njegove reči. Mislili su da se On olako odnosi prema zahtevima Zakona; a kada im je izneo upravo one istine koje su suština njihove od Boga određene službe, oni su Ga, gledajući samo na formu, optužili da obara Zakon.
Hristove reči, iako izgovorene smireno, bile su prožete ozbiljnošću i snagom koja je potresala srca ljudi. Oni su uzalud očekivali da čuju ponavljanje beživotnih tradicija i preteranih rabinskih zahteva. Njegovo učenje ih je zapanjilo „jer ih učaše kao onaj koji vlast ima, a ne kao književnici“ (Matej 7,29). Fariseji su uočili ogromnu razliku između svog i Hristovog načina poučavanja. Uvideli su da veličanstvenost, neokaljanost i lepota istine, svojim dubokim i nežnim uticajem, sve više osvaja mnoga srca. (Misli s Gore blagoslova, str. 45-47. original)
