Tako je, dakle, Zakon svet i zapovijest sveta i pravedna i dobra. (Rimljanima 7,12)
Pošto je „zakon Gospodnji savršen“, svako skretanje od njega mora da bude zlo. Hristos osuđuje one koji su neposlušni Božjim zapovestima i uče i druge da tako čine. Spasiteljev život poslušnosti ispunjavao je sve zahteve Zakona; On je dokazao da se u ljudskoj prirodi može držati Zakon i pokazao savršenstvo karaktera koje razvija poslušnost. Svi koji su poslušni, kao što je i On bio poslušan, isto tako objavljuju da je Zakon „svet i pravedan i dobar“ (Rimljanima 7,12). Sa druge strane svi koji krše Božje zapovesti podržavaju sotonino tvrđenje da je Zakon nepravedan i da se ne može slušati. Na taj način oni podupiru prevare velikog protivnika i obeščašćavaju Boga. Oni su deca zloga koji je bio prvi pobunjenik protiv Božjeg zakona. Dopustiti im pristup na Nebo značilo bi ponovo uneti klice nesloge i pobune i ugroziti blagostanje svemira. Nijedan čovek koji svojom voljom zanemaruje jedno načelo Zakona neće ući u nebesko carstvo.
Rabini su smatrali svoju pravdu propusnicom za Nebo, ali Isus je izjavio da je nedovoljna i bezvredna. Farisejsku pravdu sačinjavali su spoljašnji obredi i teoretsko znanje istine. Rabini su tvrdili da su sveti u svojim ličnim naporima da održe Zakon; ali njihova dela razdvojila su pravdu od religije. Dok su do sitnica bili tačni u poštovanju obreda, dotle je njihov život bio nemoralan i unižen. Njihova takozvana pravda ne bi mogla nikada ući u nebesko carstvo.
Najveća obmana ljudskoga uma u Hristove dane bilo je saznanje da samo pristajanje uz istinu sačinjava pravdu. U celokupnom ljudskom iskustvu teoretsko znanje istine pokazalo se nedovoljnim za spasenje duše. Ono ne donosi plodove pravde. Revnosno poštovanje onoga što se naziva teološka istina često je udruženo sa mržnjom prema pravoj istini otkrivenoj u životu. Najmračnija poglavlja istorije opterećena su izveštajima o zločinima koje su počinili verski fanatici. Fariseji su tvrdili da su Avramova deca i hvalili se posedovanjem božanskih proročanstava; ipak ove prednosti nisu ih sačuvale od sebičnosti, zlobe, želje za dobitkom i najnižeg licemerstva. Smatrali su sebe najpobožnijim na svetu, ali njihova takozvana pravovernost navela ih je da razapnu Gospoda slave. (Čežnja vekova, str. 308.309. original)
