A kad osta Jakov sam, tada se jedan Čovjek rvaše s njim do zore. (1. Mojsijeva 32,24)
Sotona će kao što je uticao na Isava da krene protiv Jakova, pokrenuti i bezakonike da u vreme velike nevolje napadnu pripadnike Božjeg naroda. Kao što je optuživao Jakova, tako će podizati optužbe i protiv pripadnika Božjeg naroda. On celokupno čovečanstvo smatra svojim podanicima; samo mala grupa, koja drži Božje zapovesti, odupire se njegovoj nadmoći. Kada bi mogao da ih izbriše sa lica zemlje, njegova pobeda bila bi potpuna. On vidi da ih štite Božji anđeli, shvata da su im gresi oprošteni, ali ne zna da je njihov slučaj već rešen u nebeskom Svetilištu. On ima tačan izveštaj o gresima na koje ih je naveo, i u prenaglašenoj svetlosti predstavlja ih pred Bogom, ističući da su ti ljudi, u istoj meri kao i on, zaslužili da budu lišeni Božje naklonosti. On tvrdi da Gospod ne može ostati pravedan ukoliko njima oprosti grehe, a uništi njega i njegove anđele. Polaže pravo na njih kao na svoj plen i traži da mu budu predati u ruke da ih uništi.
Pošto sotona uporno optužuje pripadnike Božjeg naroda zbog njihovih greha, Gospod mu dozvoljava da ih izloži najtežim iskušenjima. Tako će njihovo poverenje u Boga, njihova vera i čvrstina biti stavljeni na surovu probu. Dok razmatraju prošlost, njihove nade se gase, jer u celom svom životu ne mogu da sagledaju mnogo dobra. Potpuno su svesni svojih slabosti i svoje nedostojnosti. Sotona zato pokušava da ih zastraši, ističući da je njihov slučaj beznadežan, da se mrlje njihove grešnosti nikada neće oprati. Nada se da će tako pokolebati njihovu veru i učiniti da popuste pred njegovim iskušenjima, da pogaze svoj zavet vernosti Bogu.
Iako će Božji narod biti okružen neprijateljima, koji će želeti da ga unište, bojazan koju će osećati neće biti strah od progonstva istine radi; njegovi pripadnici plašiće se u stvari da se nisu pokajali za svaki svoj greh i da će tako, zbog neke svoje slabosti, propustiti da dožive ispunjenje Spasiteljevog obećanja: „Ja ću tebe sačuvati od časa iskušenja, koje će doći na sav vasioni svet!“ (Otkrivenje 3,10) Kada bi sigurno znali da su im gresi oprošteni, ne bi se plašili ni mučenja ni smrti, ali ako se budu pokazali nedostojnim i ako budu izgubili život zbog neke svoje karakterne slabosti, onda bi Božje sveto ime bilo osramoćeno…
Iako podnose najveća strahovanja, užas i očajanje, ne prestaju da se mole. Oni se oslanjaju na Božju snagu kao što je nekada učinio Jakov oslanjajući se na Anđela, jer i molitva njihove duše glasi: „Neću Te pustiti dokle me ne blagosloviš!“ (Velika borba, str. 618-620. original)
