Strah je Gospodnji izvor životu. (Priče Solomunove 14,27)
Ništa ne teži više izgradnji zdravlja tela i duše od duha zahvalnosti i proslavljanja. Jasna je dužnost da se odupremo potištenosti, mislima i osećanjima nezadovoljstva – kao što je jasna dužnost da se molimo. Ako smo spremni za Nebo, kako možemo da idemo kao gomila ožalošćenih, plačući i žaleći celim putem do kuće svog Oca?
Oni nazovihrišćani koji se neprekidno žale i kojima se radost i sreća čini kao greh, nemaju prave vere. Oni koji nalaze žalosno zadovoljstvo u svemu što je tužno u svetu prirode, koji odaberu da posmatraju uvelo lišće radije nego da skupljaju divno živo cveće, koji ne zapažaju nikakvu lepotu u veličanstvenim planinskim vrhovima i dolinama zaodenutim živim zelenilom, koji zatvaraju svoja čula pred radosnim glasom kojiim govori iz prirode i koji je sladak i mio uhu koje sluša – nisu u Hristu. Oni navlače na sebe nesreću i tamu, onda kada bi mogli imati svetlost; čak i kada bi se Sunce Pravde moglo roditi u njihovim srcima noseći isceljenje na svojim zracima.
Um usled bola često može biti zamračen. Tada nemojte pokušavati da mislite. Vi znate da vas Isus voli. On razume vašu slabost. Vi biste mogli da izvršite Njegovu volju time što ćete jednostavno ostati u Njegovom naručju.
Prirodni je zakon da se naše misli i osećanja međusobno podstiču i jačaju onoliko koliko im dozvoljavamo da se izraze. Reči izražavaju misli, ali isto je tako tačno da misli slede reči. Mi bismo imali više vere i veću radost kada bismo svojoj veri omogućili da se više izrazi, kada bismo se više radovali blagoslovima za koje znamo da smo ih dobili – velikoj Božjoj milosti i ljubavi. Nijedan jezik ne može da izrazi, nijedan ograničen um ne može da zamisli blagoslov koji proističe iz poštovanja Božje dobrote i ljubavi. Čak i na Zemlji mi bismo mogli da imamo radosti slično potoku koji ne presušuje, zato što se napajamo vodom koja teče od Božjeg prestola.
Vaspitavajmo, tada, svoja srca i usne da iskažu hvalu Bogu za Njegovu neuporedivu Ijubav. Vaspitavajmo svoje duše da budu pune nade i ostanu u svetlosti koja blista sa krsta Golgote. Nikada ne treba da zaboravimo da smo deca nebeskog Cara, sinovi i kćeri Gospoda nad vojskama. Naša je prednost da mirno počivamo u Bogu. (U potrazi za boljim životom, str. 251-253. original)
