A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista. (Galatima 6,14)
Oni koji hode u senci krsta na Golgoti ne mogu ni pomišljati na samouzvišenje, na hvalisavu tvrdnju da su slobodni od greha. Oni su svesni da je njihov greh prouzrokovao agoniju koja je slomila srce Božjeg Sina, i ta misao navešće ih na poniznost. Oni koji su se u životu najviše približili Isusu, najjasnije raspoznaju slabost i greh ljudskog roda, i njihova jedina nada su zasluge raspetog i vaskrslog Spasitelja.
Oblik posvećenja koja danas stiče sve više pristalica u religijskom svetu podiže duh samouzvišenja i nepoštovanja Božjeg zakona, koji ga obeležava kao strano telo u biblijskoj religiji. Njegovi branitelji tvrde da je posvećenje trenutni akt, kojim se, jedino uz pomoć vere, odjednom postiže savršena svetost. Oni govore: „Samo veruj i svi blagoslovi biće tvoji!“ Nikakve dalje napore primalac ne treba da ulaže, bar se tako pretpostavlja. U isto vreme, oni odbacuju autoritet Božjeg zakona, jer tvrde da su oslobođeni obaveze da drže zapovesti. Medutim, da li je moguće da čovek bude svet, da bude u skladu sa Božjom voljom i Njegovim karakterom, a da se ne usaglasi s načelima koja predstavljaju izraz Njegove prirode i volje, i koja pokazuju šta Mu je ugodno?
Želja za nekom lakom religijom, religijom koja ne zahteva napor, ne traži samoodricanje, odvraćanje od ludosti sveta, doprinela je da nauka o veri i samo veri postane vrlo omiljena, ali šta o tome kaže Božja Reč?…
Svedočanstvo Božje Reči suproti se toj zavodljivoj nauci o veri bez dela! To nije vera, to je drskost zahtevati naklonost Neba, a ne ispunjavati uslove pod kojima se nudi milost, jer istinska vera utemeljena je na obećanjima i odredbama Pisma!
Neka se niko ne zavarava verujući da može postati svet, iako namerno krši neki Božji zahtev! Svaki svesno učinjeni greh ućutkava glas svedočenja Svetoga Duha i odvaja dušu od Boga… Nijednom čoveku ne možemo priznati svetost ukoliko ga ne uporedimo s jedinim Božjim merilom svetosti i na Nebu i na Zemlji. (Velika borba, str. 471.472. original)
