A kad primi Isus ocat reče: Svrši se. I preklonivši glavu predade duh. (Jovan 19,30)
Sotona je žestokim iskušenjem navaljivao na Isusovo srce. Spasitelj nije mogao da vidi preko groba. Nada Mu nije pokazivala da će izaći iz groba kao pobednik niti govorila o tome da je Otac prihvatio Njegovu žrtvu. Bojao se da je greh tako odvratan Bogu da će Njihovo razdvajanje biti večno. Hristos je osećao patnju koju će osećati grešnik kada se milost ne bude više zauzimala za grešni ljudski rod. Osećanje greha, koji je navukao Očev gnev na Njega kao na čovekovu zamenu, zagorčalo je čašu koju je pio i slomilo srce Božjeg Sina…
Bog i Njegovi sveti anđeli bili su pored krsta. Otac je bio sa svojim Sinom. Ipak, Njegova prisutnost nije bila otkrivena. Kad bi Njegova slava zablistala iz oblaka, uništila bi svakog posmatrača. U tom času užasa, Hristos nije mogao biti utešen Očevom prisutnošću. Sam je gazio u kaci i nikog od ljudi nije bilo uz Njega…
Za anđele i bezgrešne svetove uzvik „Svrši se“ imao je duboko značenje. Za njih, kao i za nas izvršeno je to veliko delo otkupljenja. Oni sa nama dele plodove Hristove pobede.
Sve do Hristove smrti anđelima i bezgrešnim svetovima nije jasno otkriven sotonin karakter. Praotpadnik toliko se zaodenuo prevarom da čak ni sveta bića nisu shvatila njegova načela. Nisu jasno sagledali prirodu njegove pobune…
Božja namera je bila da sve postavi na večni temelj sigurnosti, pa je na nebeskim savetima odlučeno da se sotoni mora dati vreme da razvije načela koja predstavljaju osnov njegovog sistema vladavine. Tvrdio je da su ona uzvišenija od Božjih načela. Da bi ih svemir mogao sagledati, sotoninim načelima dato je vreme za delovanje…
U takvim prilikama, anđeli su mogli da se raduju posmatrajući Spasiteljev krst, jer iako tada nisu sve razumevali, znali su da je uništenje greha i sotone zauvek postalo sigurno, da je čovekovo otkupljenje obezbeđeno, a svemir postao večno bezbedan. (Čežnja vekova, str. 53.754.758.759.764. original)
