I bješe neki carev covjek kojega sin bolovaše u Kapernaumu. (Jovan 4,46)
On [Isus] je isto tako znao da je otac u svom umu uslovio svoje verovanje u Isusa. Ako ne udovolji njegovoj molbi, neće Ga prihvatiti kao Mesiju…
Ipak, plemić je imao izvesni stepen vere, jer je došao da zatraži ono što mu se činilo najdragocenijim od svih blagoslova. Isus je imao veći dar da pokloni. Želeo je ne samo da isceli dete, već da od službenika i njegovog doma načini sudeonike u blagoslovima spasenja i upali svetlost u Kapernaumu, koji uskoro treba da postane polje Njegovog rada…
Plemić je čeznuo da dozna više o Hristu. Kada je kasnije čuo Njegovo učenje, on i svi njegovi ukućani postali su učenici. Njihova nesreća bila je blagoslovena obraćenjem cele porodice. Vesti o čudu su se širile; i u Kapernaumu, u kome je Hristos učinio toliko mnogo moćnih dela, bio je pripravljen put za Hristovu ličnu službu.
Onaj koji je blagoslovio plemića iz Kapernauma isto toliko želi da blagoslovi i nas. Međutim, kao i ucveljeni otac, često smo povedeni da tražimo Isusa u želji za nekim zemaljskim dobrom, i tek posle uslišenja našeg zahteva polažemo poverenje u Njegovu ljubav. Spasitelj čezne da nam da veći blagoslov nego što tražimo, i odgađa odgovor na naše traženje da bi nam pokazao zlo našeg srca i našu duboku potrebu za Njegovom blagodaću. On želi da odbacimo sebičnost što će nas navesti da Ga potražimo. Priznavanjem svoje bespomoćnosti i preke potrebe, treba da se potpuno poverimo Njegovoj ljubavi.
Plemić je želeo da vidi ispunjenje svoje molitve pre nego što bi poverovao, ali morao je da prihvati Isusovu reč da je njegova molba uslišena i da mu je poklonjen blagoslov. Mi takođe treba da naučimo ovu pouku. Ne treba da verujemo zato što vidimo ili osećamo da nas Bog čuje. Mi moramo da se uzdamo u Njegova obećanja. Kada Mu u veri dođemo, svaka molba ulazi u Božje srce. Kada smo tražili Njegov blagoslov, treba da verujemo da ga primamo i da Mu se zahvalimo što smo ga primili. Tada treba da se prihvatimo svojih dužnosti, uvereni da će se blagoslov izliti kada nam je najpotrebniji. Kada naučimo da tako činimo, znaćemo da su naše molitve uslišene. Bog će „još izobilnije sve činiti“, „po bogatstvu slave svoje“ i „po činjenju prevelike sile Njegove“ (Efescima 3,20.16; 1,19). (Čežnja vekova, str. 198.200. original)
