A Gospod svaki dan umnožavaše društvo onijeh koji se spasavahu.(Dela 2,47)
Apostoli našega Gospoda nisu imali ništa što bi im donelo slavu. Bilo je očigledno da uspeh njihovog rada pripada jedino Bogu. Život ovih ljudi, karakter koji su izgradili i silno delo koje je Bog učinio preko njih, potvrduju ono što će On učiniti za sve koji su poučljivi i poslušni.
Onaj koji najviše voli Hrista učiniće najviše dobra. Nema granica korisnosti za onoga koji, odričući se sebe, omogućava Svetome Duhu da deluje u njegovom srcu i živi životom potpuno posvećenim Bogu. Ako ljudi bez žaljenja ili sustajanja na putu budu podneli neophodnu disciplinu, Bog će ih poučavati iz sata u sat, iz dana u dan. On čezne da otkrije svoju milost. Ako Njegov narod hoće da otkloni prepreke, On će u obilnim tokovima izliti vode spasenja kroz ljudske kanale. Kada bi jednostavni ljudi bili ohrabreni da učine sve dobro koje mogu, kada ruke koje sputavaju ne bi bile stavljene na njih da uguše njihovu revnost, tada bi stotinu poslenika za Hrista bilo tamo gde je sada jedan.
Bog uzima ljude takve kakvi su i ako Mu se potčine, vaspitava ih za svoju službu. Božji Duh, primljen u dušu, oživeće sve njene sposobnosti. Um koji je potpuno posvećen Bogu, pod vođstvom Svetoga Duha skladno se razvija, ojačan da shvati i ispuni Božje zahteve. Slab, kolebljivi karakter menja se u čvrst i postojan. Neprekidno posvećenje uspostavlja tako blizak odnos između Hrista i Njegovih učenika da hrišćanin postaje sličan Njemu umom i karakterom. Vezom sa Hristom on će imati jasnije i šire poglede. Njegovo razumevanje biće prodornije, njegovo rasuđivanje uravnoteženije. Onaj koji čezne da bude u službi Hristu, tako je podstaknut životodavnom silom Sunca pravde da će roditi mnogi rod na slavu Bogu.
Ljudi najvišeg obrazovanja u umetnosti i nauci naučili su dragocene istine iz života jednostavnih hrišćana, koje je svet smatrao neukim. Međutim, ovi neznani učenici stekli su svoje vaspitanje u školi koja je viša od svih drugih. Sedeli su kraj nogu Onoga koji je govorio kao što „ „čovek nikad nije govorio“ (Jovan 7,46). (Čežnja vekova, str. 250.251.original)
