Ako imamo Ijubav među sobom, Bog u nama stoji, i Ijubav je Njegova savršena u nama. (1. Jovanova 4,12)
Zakonikovo pitanje Isusu glasilo je: „Šta ću činiti?“ A Isus, prepoznajući ljubav prema Bogu i čoveku kao najviši izraz pravde, rekao je: „To čini i bićeš živ.“ Samarjanin je poslušao nalog srca, koje je bilo milostivo i puno ljubavi, i time dokazao da je izvršilac Zakona. Hristos je naložio zakoniku: „Idi i ti čini tako.“ (Luka 10,25.28.37) Od Božje dece očekuje se da tvore, a ne samo da govore. „Koji govori da u Njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je On hodio.“ (1. Jovanova 2,6)
Danas je ova pouka isto tako potrebna svetu, kao što je bila u vreme kada je potekla sa Isusovih usana. Sebičnost i hladni formalizam gotovo su ugasili plamen ljubavi i izagnali vrline koje karakter treba da učine miomirisom. Mnogi koji ispovedaju Njegovo ime izgubili su iz vida činjenicu da hrišćani treba da predstavljaju Hrista. Ako ne postoji stvarno samopožrtvovanje za dobro drugih u porodičnom krugu, u susedstvu, u crkvi i gde god se nalazimo, tada bez obzira na to šta kažemo za sebe, nismo hrišćani.
Hristos je svoje dobro sjedinio sa dobrom ljudskog roda i pozvao nas da se ujedinimo sa Njim u spasavanju čovečanstva. „Zabadava ste dobili“, kaže On, „zabadava i dajte.“ (Matej 10,8) Greh je najveće od svih zala, i naše je da imamo sažaljenja i pomognemo grešniku. Postoje mnogi koji greše i koji osećaju svoju sramotu i svoje bezumlje. Oni žude za rečima ohrabrenja. Posmatraju svoje greške i zablude, dok skoro ne zapadnu u očajanje. Ove duše ne treba zanemariti. Ako smo hrišćani, nećemo proći pored njih na drugu stranu, držeći se što je dalje moguće od onih kojima je najpotrebnija naša pomoć. Kada ugledamo ljudska bića u nevolji bilo zbog ucveljenosti ili greha, nikada ne smemo da kažemo: „To me se ne tiče.“
„Vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti.“ (Galatima 6,1) Verom i molitvom odbijte silu neprijatelja. Govorite reči vere i ohrabrenja, koje će biti kao lekoviti melem izbijenom i ranjenom čoveku. Mnogi, mnogi su klonuli i obeshrabrili se u velikoj borbi života, dok bi ih jedna reč ljubaznog ohrabrenja ojačala da pobede. Nikada ne treba da prođemo pored neke duše koja pati ne pokušavajući da joj pružimo od utehe kojom nas je Bog utešio. (Čežnja vekova, str. 504.505. original)
