Ko krije prijestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost. (Priče Solomunove 28,13)
Oni koji svoje duše nisu ponizili pred Bogom, koji nisu priznali svoj greh, nisu ispunili ni prvi uslov za prihvatanje. Ako nismo doživeli pokajanje koje treba da učinimo, i ako u iskrenoj poniznosti duše i skrhanog duha, nismo ispovedali svoje grehe, užasavajući se svoje grešnosti, mi nikada nismo poželeli istinsko oproštenje greha, a ako nikada nismo tražili, nikada nećemo ni naći mir sa Bogom. Jedini razlog zbog koga nismo dobili oproštenje prošlih grehova je u tome što nismo voljni da ponizimo svoja srca i povinujemo se uslovima Reči istine. U vezi sa ovim predmetom postoji izričito uputstvo. Priznanje greha, bilo javno ili lično, treba da bude duboko proživljeno i jasno iskazano. Od grešnika ne treba da bude iznuđeno. Priznanje ne treba učiniti lakomisleno i neozbiljno, ili ga iznuditi od onih koji nisu stekli jasnu predstavu o gnusnoj prirodi greha. Priznanje, koje je izliveno iz dna duše, nalazi svoj put do Boga beskrajne milosti. Psalmista kaže: „Gospod je blizu onih koji su skrušena srca i pomaže onima koji su smerna duha.“ (Psalam 34,18)
Istinsko priznanje uvek ima tačno određen karakter i ispoveda lične grehe. Oni mogu biti takve prirode da ih treba izneti samo pred Boga; to mogu biti i nepravde koje treba priznati pojedincima koji su zbog njih pretrpeli uvredu; mogu biti javnog karaktera, i zato moraju biti javno priznati. Međutim, celokupno priznanje treba da bude jasno i tačno iskazano, jer priznajete grehe za koje snosite krivicu…
Bog neće prihvatiti priznanje bez iskrenog pokajanja i promene. U životu treba da postoje odlučne promene; sve što vređa Boga treba napustiti. Ovo će biti rezultat istinske žalosti zbog greha. Posao koji moramo da obavimo, jasno je opisan: „Umijte se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju Mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajte pravicu siroti, branite udovicu.“ (Isaija 1,16.17)… Apostol Pavle, govoreći o delovanju pokajanja, kaže: „Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste da ste čisti u delu.“ (2. Korinćanima 7,11) (Put Hristu, str. 37-39. original)
