I gle, kao Sin Čovječji iđaše s oblacima nebeskim, i dođe do Starca i stade pred Njim. (Danilo 7,13)
Na ovaj način, u proročkom viđenju, bio je predstavljen veliki i svečani dan kada će karakter i život svih ljudi proći ispred Sudije cele Zemlje, i kada će svakom čoveku biti određena plata „po delima njegovim“. Starac je Bog Otac. Psalmista kaže: „Pre nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena, i od veka do veka ti si Bog.“ (Psalam 90,2) Upravo će On, Začetnik postojanja svih bića, i Izvor svih zakona, predsedavati tom sudu. Sveti anđeli, kao sluge i svedoci, u broju od „deset tisuća puta deset tisuća i tisuću tisuća“, prisustvovaće ovom velikom suđenju…
On [Hristos] dolazi k Starcu na Nebo da primi vlast i slavu i carstvo, što sve treba da Mu bude predato pri kraju Njegovog posredničkog delovanja. Upravo je ovaj dolazak, a ne Njegov drugi dolazak na Zemlju, bio prorečen u proročanstvu kao događaj koji treba da se odigra na kraju 2300 dana i noći, 1844. godine. Praćen nebeskim anđelima, naš veliki Poglavar sveštenički ušao je u Svetinju nad svetinjama, pojavio se u Božjoj prisutnosti da obavi poslednji deo svoje službe u korist čoveku – da obavi delo istražnog odnosno predadventnog suda i delo pomirenja za sve koji su pokazali da imaju prava na njegove blagoslove…
Tako su oni, koji su sledili svedost proročke reči, shvatili da je Hristos umesto da 1844. godine, posle završetka razdoblja od 2300 dana i noći, dođe na Zemlju, u stvari ušao u Svetinju nad svetinjama nebeskog Svetilišta da obavi završno delo službe pomirenja koje prethodi Njegovom dolasku.
U stvari, shvatili su da dok je žrtva za greh ukazivala na Hrista kao na žrtvu, i dok je poglavar sveštenički predstavljao Hrista kao Posrednika, da je jarac za Azazela predstavljao sotonu, začetnika greha, na koga će gresi svih iskrenih pokajnika konačno biti stavljeni. Kada je poglavar sveštenički, zaslugom krvi žrtve za greh, uklanjao grehe iz Svetilišta, stavljao ih je na jarca za Azazela. Kada Hristos, zaslugom svoje krvi, bude uklanjao grehe svoga naroda iz nebeskog Svetilišta, staviće ih na sotonu, koji će, kada sudska odluka bude izvršena, morati da podnese konačnu kaznu. Jarac za Azazela bio je odvođen u nenastanjenu zemlju, da se više nikada ne vrati u zajedništvo Izrailjaca. Tako će i sotona zauvek biti prognan iz blizine Boga i Njegovog naroda, izbrisan iz društva živih prilikom konačnog uništenja greha i grešnika. (Velika borba, str. 479.480.422. original)
