A sada ako dobro uzaslušate glas Moj i uščuvate zavjet Moj, bićete Moje blago mimo sve narode, premda je Moja sva Zemlja. (2. Mojsijeva 19,5)
Naši praroditelji, iako stvoreni bezazleni i sveti, nisu bili lišeni mogućnosti da čine zlo. Bog ih je učinio slobodnim moralnim bićima, dao im je sposobnost da cene mudrost i dobronamernost Njegovog karaktera i pravednost Njegovih zahteva, dao im je potpunu slobodu da Mu se pokore ili da Mu uskrate poslušnost. Trebalo je da uživaju u društvu Boga i Njegovih svetih anđela; ali, pre nego što im bude obećana večna sigurnost, morala je da bude iskušana njihova odanost. U samom početku čovekovog postojanja bila je postavljena brana želji za popuštanjem samome sebi, toj kobnoj strasti koja je predstavljala uzrok sotoninog pada. Drvo poznanja dobra i zla, koje je stajalo u blizini drveta života usred vrta, trebalo je da posluži kao proba poslušnosti, vere i ljubavi naših praroditelja. Bilo im je dozvoljeno da slobodno jedu sa svakog drugog drveta, ali zabranjeno da okuse sa ovoga, pod pretnjom smrtne kazne. Trebalo je, dakle, da budu izloženi sotonskom kušanju. Ali, ako budu izdržali probu, biće zauvek stavljeni izvan njegovog domašaja i uživaće trajnu Božju naklonost.
Bog je čovekovu podložnost zakonu proglasio neophodnim uslovom samog njegovog postojanja. On je bio podanik božanske vlasti, a vlasti ne može biti bez zakona. Bog je mogao da stvori čoveka bez sposobnosti da krši Njegov zakon; On je mogao da zaustavi Adamovu ruku, da ne dodirne zabranjeni plod; ali, u tom slučaju čovek ne bi bio slobodno moralno biće, već samo automat. Bez slobode izbora, njegova poslušnost ne bi bila dobrovoljna, već iznuđena. Njegov karakter se ne bi mogao razvijati. Takav pristup bi se suprotstavljao Božjem planu postupanja sa stanovnicima drugih svetova. Bio bi nedostojan čoveka kao razumnog bića i samo bi podržao sotoninu optužbu o Božjoj samovoljnoj vladavini.
Bog je čoveka stvorio kao čestito biće; dao mu je plemenite karakterne osobine, bez ikakve sklonosti prema zlu. Snabdeo ga je visokim intelektualnim sposobnostima i na svaki način ga podsticao da ostane veran gospodaru. Poslušnost, savršena i trajna, bila je uslov njegove večne sreće. Pod tim uslovom mogao je da ima pristup drvetu života. (Stvaranje, patrijarsi i proroci, str. 48.49. original)
