Onaj treba da raste, a ja da se umanjujem. (Jovan 3,30)
Gledajući u veri na Otkupitelja, Jovan se uzdigao do visine samoodricanja. Nije težio da privuče ljude k sebi, već da uzdigne njihove misli, sve više i više, sve dok one ne budu počinule na Božjem Jagnjetu. On je bio samo glas, uzvik u pustinji. Sada je radosno prihvatio tišinu i povučenost, da bi se oči svih mogle okrenuti Svetlosti života.
Oni koji su verni svom pozivu kao Božji vesnici, neće tražiti počasti za sebe. Ljubav prema sebi nestaće u ljubavi prema Hristu. Nikakvo suparništvo neće oštetiti dragoceni cilj Jevanđelja. Oni će prepoznati da je njihov posao da kao Jovan Krstitelj objavljuju: „Gle, Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta.“ (Jovan 1,29) Uzdignuće Isusa, a sa Njim će se i ljudski rod uzdići. „Ovako govori Visoki i Uzvišeni, koji živi u večnosti, kojemu je ime Sveti: Na visini i u Svetinji stanujem i s onim ko je skrušena srca i smerna duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih.“ (Isaija 57,15)
Prorokova duša, oslobođena svoga „ja“ bila je ispunjena božanskom svetlošću. Dok je bio svedok Spasiteljeve slave, njegove reči podudarale su se sa rečima koje je Hristos izgovorio u svom razgovoru sa Nikodimom. Jovan je rekao: „Koji odozgo dolazi nad svima je; koji je sa zemlje od zemlje je, i govori od zemlje; koji dolazi sa Neba nad svima je… Jer koga Bog posla, onaj reči Božje govori: Jer Bog Duha ne daje na meru.“ (Јovan 3,31.34) Hristos je mogao reći: „Jer ne tražim volje svoje nego volju Oca koji Me je poslao.“ (Jovan 5,30) O Njemu je rečeno: „Omilela Ti je pravda, i omrzao si na bezakonje: toga radi pomaza Te, Bože, Bog Tvoj uljem radosti većma od drugova tvojih.“ (Jevrejima 1,9) Otac Mu „Duha ne daje na meru“.
Tako je i sa Hristovim sledbenicima. Mi možemo da primimo nebesku svetlost jedino ako smo voljni da se oslobodimo svoga „ja“. Ne možemo da raspoznamo Božji karakter ili da Hrista primimo verom, sve dok ne pristanemo da pokorimo svaku misao na poslušnost Hristu. Svima koji to čine, Duh Sveti daje se bez mere. (Čežnja vekova, str. 179-181. original)
