A kad vidje Ahav Iliju, reče mu Ahav: Jesi li ti onaj što nesreću donosiš na Izrailja? (1. O carevima 18,17)
Oni koji poštuju Božji zakon bili su optuženi da su prizvali božanske sudove na Zemlju, pa će biti proglašeni krivima i za strašne poremećaje u prirodi, sukobe i krvoprolića među ljudima koji su ispunili zemlju jaucima. Sila koja je pratila objavljivanje poslednje opomene razgnevila je bezakonike, njihov gnev je usmeren protiv svih koji su prihvatili vest, a sotona će još žešće raspirivati duh mržnje i progonstva.
Kada se Božja prisutnost konačno povukla iz jevrejskog naroda, sveštenici i narod to nisu znali. Iako su se nalazili pod sotonskom vlašću, iako su ih razdirale najstrašnije i najpogubnije strasti, i dalje su sebe smatrali Božjim izabranim narodom. Služba u Hramu bila je nastavljena, žrtve su prinošene na oskrnavljenim oltarima, svakodnevno su prizivani božanski blagoslovi na narod koji je bio kriv za smrt Božjeg dragog Sina i koji je pokušavao da pobije Njegove propovednike i apostole. Isto tako, kada neopoziva odluka u nebeskom Svetilištu bude izrečena i kada sudbina sveta bude zauvek zapečaćena, stanovnici Zemlje to neće znati. Narod, iz čije se sredine Božji Duh zauvek povukao, nastaviće da obavlja svoje verske forme, a sotonska revnost kojom će ih ispuniti knez zla da bi ostvario svoje zle planove, biće slična revnosti za Boga.
Pošto je svetkovanje sedmičnog dana odmora postalo predmet sukoba u celom hrišćanstvu, pošto su se i verski i svetovni autoriteti ujedinili da nametnu zakonsku obavezu svetkovanja nedelje, uporno odbijanje neznatne manjine da se pokori većinskom zahtevu, izložiće njene pripadnike sveopštem preziru. Svi će isticati da manjina koja se protivi ustanovi Crkve i zakonu države ne zaslužuje nikakav obzir, da će biti mnogo bolje da njeni pripadnici stradaju negoli da celi narodi budu izloženi zbrci i bezakonju. Isti razlog pre osamnaest stoleća (pisano krajem devetnaestog stoleća – prim. prev) „starešine narodne“ iznele su protiv Hrista. Lukavi Kajafa je rekao: „I ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, negoli da sav narod propadne.“ (Jovan 11,50) Ovaj razlog izgledaće im uverljiv, pa će konačno biti izdat dekret protiv onih koji svetkuju dan odmora u skladu sa četvrtom zapovešću, optužujući ih kao zločince koji zaslužuju najtežu kaznu, i dajući ljudima slobodu da ih posle isteka određenog vremena pobiju. Rimsko sveštenstvo staroga sveta i otpali protestantizam Novoga sveta postupaće na isti način prema onima koji poštuju sve božanske propise. (Velika borha, str. 614-616. original)
