Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide Car slave. (Psalam 24,7)
Došlo je vreme da se Hristos uznese do Očevog prestola. Kao božanski Pobednik, spremao se za povratak u nebeske dvorove sa znacima svoje pobede…
Sada je Isus sa jedanaest učenika krenuo prema brdu. Dok su prolazili kroz jerusalimsku kapiju mnogi začuđeni pogledi posmatrali su malo društvo, predvođeno Onim koga su pre nekoliko nedelja poglavari osudili i raspeli…
Sa rukama ispruženim da blagoslove i kao da ih uverava u svoju zaštitničku brigu polako se uzdizao između njih, privučen prema nebu silom jačom od bilo koje zemaljske privlačne sile…
Dok su učenici još uvek začuđeno gledali gore, obratili su im se glasovi koji su zvučali kao najraskošnija muzika. Okrenuli su se i videli dva anđela u Ijudskom obliku koji su im progovorili: „Ljudi Galilejci, šta stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na Nebo tako će doći kao što videste da odlazi na Nebo.“ (Dela 1,11)
Ovi anđeli pripadali su društvu koje je u sjajnom oblaku čekalo da isprati Isusa do Njegovog nebeskog doma. Najuzvišenija u anđeoskom mnoštvu, bila su ova dva anđela, koji su došli na grob prilikom Hristovog vaskrsenja i bili sa Njim tokom celokupnog Njegovog života na Zemlji. Sa žarkom željom celo Nebo očekivalo je kraj Njegovog zadržavanja na svetu uniženom prokletstvom greha…
Celo Nebo u nebeskim dvorovima čekalo je da pozdravi Spasitelja dobrodošlicom. Dok se uznosio, išao je napred, a za njim mnoštvo zarobljenika oslobođenih prilikom Njegovog vaskrsenja. Nebeska vojska pratila je radosnu povorku klicanjem, uzvicima slave i nebeskim pesmama.
Kada su se približili Božjem gradu, anđeli iz pratnje uputili su poziv:
„Vrata, uzvisite vrhove svoje,
Uzvisite se vrata večna!
Ide car slave.“ (Čežnja vekova, str. 829-833. original)
