Jer oči Gospodnje gledaju na pravednike, i uši Njegove na molitvu njihovu. (1. Petrova 3,12)
Bog nam se obraća preko prirode i otkrivenja, preko svog proviđenja i uticaja svog Duha. Međutim, sve ovo nije dovoljno; mi imamo potrebu da Mu izlivamo svoje srce. Da bismo vodili duhovni život i imali duhovnu snagu, moramo imati stvarnu vezu sa našim nebeskim Ocem. Naša duša može da se uzdigne Njemu; mi možemo razmišljati o Njegovim delima, Njegovoj milosti, Njegovim blagoslovima, ali to doslovno ne znači održavati vezu sa Njim. Da bismo mogli razgovarati sa Bogom, moramo imati da Mu nešto kažemo o svom stvarnom životu.
Molitva je otvaranje srca Bogu kao Prijatelju. To nije potrebno zato da bismo Bogu otkrili šta smo, već da bismo postali sposobni da Ga primimo. Molitva ne spušta Boga k nama, već nas uzdiže Njemu.
Kada je bio na Zemlji, Isus je učio svoje učenike kako da se mole. Učio ih je da svoje svakodnevne potrebe iznose Bogu i da sve svoje brige prebace na Njega. Čvrsto uveravanje koje im je On tada dao da će njihove molitve biti uslišene, čvrsto je obećanje i za nas.
Dok je prebivao među ljudima, Isus je često bio na molitvi. Naš Spasitelj se poistovetio sa našim potrebama i slabostima, i u tome je postao ponizni Molitelj, koji je od svog Oca tražio novu snagu, da bi mogao da izađe ojačan za službu i iskušenje. On nam je u svemu primer. On je Brat u našim „slabostima“, „u svačemu iskušan kao i mi“ (Jevrejima 4,15), ali kao bezgrešan, Njegova priroda uzdržavala se od greha; izdržao je duševne borbe i patnje u grešnom svetu. Njegova ljudska priroda načinila je od molitve potrebu i preimućstvo. U razgovoru sa svojim Ocem nalazio je utehu i radost. Ako je Spasitelj ljudi, Božji Sin, osećao potrebu za molitvom, koliko više treba mi, slabi, grešni smrtnici, da osećamo potrebu za usrdnom, stalnom molitvom.
Naš nebeski Otac čeka da na nas izlije puninu svojih blagoslova. Naše je preimućstvo da obilato pijemo sa vrela bezgranične ljubavi. Zašto se onda tako malo molimo? Bog je spreman i voljan da usliši iskrenu molitvu svog najskromnijeg deteta, a ipak sa naše strane često je ispoljeno odupiranje da Bogu saopštimo svoje potrebe. (Put Hristu, str. 93.94. original)
