Valja vam se nanovo roditi. (Jovan 3,7)
Kao i Nikodim, i mi moramo biti spremni da uđemo u život na isti način kao i najveći grešnici. Osim Isusa „nema drugog imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasiti“ (Dela 4,12). Verom primamo Božju milost, ali vera nije naš Spasitelj. Njom se ne stiče ništa. Ona je ruka kojom se hvatamo za Hrista i prisvajamo Njegove zasluge – lek za greh. Mi čak ne možemo ni da se pokajemo bez pomoći Božjega Duha. Sveto pismo kaže o Hristu: „Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za Poglavara i Spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.“ (Dela 5,31) Pokajanje dolazi od Hrista isto tako stvarno kao i oproštenje.
Kako ćemo se, onda, spasiti? „Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji“, tako je podignut i Sin Čovečji da svaki koji je prevaren ili ujeden od zmije može da je pogleda i živi. „Gle, Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta.“ (Jovan 1,29) Svetlost koja svetli sa krsta otkriva Božju ljubav. Njegova ljubav nas privlači k Njemu. Ako se ne odupiremo ovom privlačenju, bićemo dovedeni do podnožja krsta u pokajanju za grehe koji su raspeli Spasitelja. Tada Božji Duh kroz veru stvara novi život u duši. Misli i želje postaju poslušne Hristovoj volji. Srce i um obnavljaju se prema obličju Onoga koji deluje u nama da bi sve pokorio Sebi. Tada je Božji zakon napisan u umu i srcu i sa Hristom možemo da kažemo: „Hoću činiti volju Tvoju, Bože moj.“ (Psalam 40,8)
U razgovoru sa Nikodimom, Isus je otvorio plan spasenja i svoju misiju za svet. Ni u jednom razgovoru On više nije tako potpuno objasnio, korak po korak, delo koje je neophodno ostvariti u srcima svih koji će naslediti nebesko carstvo. Na samom početku svoje službe otkrio je istinu jednom članu Sinedriona, umu koji je bio najprijemčiviji i istaknutom učitelju naroda. Međutim, vođe Izrailja nisu rado primile ovu svetlost. Nikodim je sakrio istinu u svom srcu i za tri godine bilo je malo vidijivog roda…
Nikodim je preneo Jovanu izveštaj o ovom razgovoru i njegovim perom on je zabeležen za pouku milionima. (Čežnja vekova, str. 175-177. original)
