Jer Bog ne posla Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza Nj. (Jovan 3,17)
„Svetlost poznanja slave Božje“ videla se „u licu Isusa Hrista“. (2. Korinćanima 4,6) Gospod Isus Hristos bio je Jedno sa Ocem od večnih vremena; On je bio „obličje Boga“, obličje Njegove veličine i veličanstva, „sjajnost slave“ (Jevrejima 1,3). On je došao na naš svet da objavi ovu slavu. On je došao na ovu grehom pomračenu Zemlju da otkrije svetlost Božje ljubavi, da bude „S nama Bog“. Zato je za Njega bilo prorokovano: „Nadenuče mu ime Emanuilo.“
Došavši da prebiva među nama, Isus je želeo da otkrije Boga i ljudima i anđelima. On je bio Reč Božja – Božja misao koja se mogla čuti. U svojoj molitvi za svoje učenike On je kazao: „I pokazah im ime Tvoje“, (Jovan 17,26) – „milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom“ – „da ljubav kojom si Mene ljubio u njima bude, i Ja u njima.“ Međutim, ovo otkrivenje nije dato samo Njegovoj deci na Zemlji. Naš mali svet je udžbenik za vasionu. Božja divna namera milosti, tajna spasonosne ljubavi – tema je u koju „anđeli žele zaviriti“ i koja će biti proučavana kroz beskrajne vekove. Izbavljena i bezgrešna bića u Hristovom krstu naći će svoju nauku i svoju pesmu. Tako će postati jasno da je slava koja blista sa Hristovog lica slava samopožrtvovne ljubavi. U svetlosti sa Golgote videće se da je zakon te ljubavi pune samoodricanja, zakon života za Zemlju i Nebo; da ljubav koja „ne traži svoje“ ima svoj izvor u Božjem srcu; da se u Onome koji je bio krotak i ponizan otkrio karakter Onoga koji prebiva u svetlosti kojoj nijedan čovek ne može pristupiti.
U početku Bog se otkrio u svim delima stvaranja. To je bio Hristos koji je razastro nebesa i položio temelje Zemlji. To je bila Njegova ruka koja je postavila svetove u prostoru i oblikovala poljsko cveće. „Postavio je gore svojom silom.“ „Njegovo je more i On ga je stvorio.“ (Psalam 65,6; 95,5) On je ispunio Zemlju lepotom i vazduh pesmom. On je ispisao poruku Očeve ljubavi na svim delima na Zemlji, u vazduhu i na nebu. (Čežnja vekova, str. 19.20. original)
