A Bog moj da ispuni svaku potrebu vašu po bogatstvu svojemu u slavi, u Hristu Isusu. (Filibljanima 4,19)
U Hristovo vreme verske vođe u narodu smatrale su da raspolažu velikim duhovnim blagom. Molitva koju je izgovorio farisej: „Bože, hvalim Te što ja nisam kao ostali ljudi“ (Luka 18,11), verno je izražavala osećanja tog društvenog sloja, a u velikoj meri i osećanja celog naroda. Ali, u mnoštvu okupljenom oko Isusa bilo je pojedinaca koji su osećali svoje duhovno siromaštvo. Kada se u čudesnom ulovu ribe otkrila Hristova božanska sila, Petar je pao kraj Spasiteljevih nogu i uzviknuo: „Iziđi od mene, Gospode! Ja sam čovek grešan“ (Luka 5,8); tako je i u mnoštvu sabranom na brdu bilo ljudi koji su, suočeni s Njegovom neporočnošću, osećali da su „nesrećni, i nevoljni, i siromašni, i slepi i goli“ (Otkrivenje 3,17), pa su čeznuli za „blagodaću Božjom koja spasava“ (Titu 2,11). Hristove reči pozdrava u ovim dušama probudile su nadu; uvidele su da Bog blagosilja i njihov život.
Isus je ponudio čašu blagoslova onima koji su mislili: „Bogat sam i obogatio sam se i ništa ne potrebujem“ (Otkrivenje 3,17), ali oni su prezrivo odbacili milostivi dar. Onaj koji sebe smatra savršenim, koji misli da je dovoljno dobar i zadovoljava se svojim stanjem, ne čezne da postane učesnik u Hristovoj milosti i pravednosti. Gordost ne oseća da joj je bilo šta potrebno, i zato zatvara srce za Hrista i neizmerne blagoslove koje je došao da podari. U srcu takve osobe nema mesta za Isusa. Oni koji su u sopstvenim očima bogati i dostojni uvažavanja ne traže u veri i ne primaju Božji blagoslov. Oni osećaju da su siti, a odlaze gladni. Pomoć koju Hristos može da pruži cene oni koji znaju da se sami nikako ne mogu spasiti niti sami učiniti ijedno dobro delo. To su siromašni duhom za koje On kaže da će biti blagosloveni.
Onoga kome prašta Hristos najpre vodi na pokajanje, a delo je Svetoga Duha da ga uveri da je grešan. Oni čija je srca Božji Duh svojim uticajem uverio uviđaju da u sebi nemaju ništa dobro. Oni uviđaju da je sve što su ikada činili bilo prožeto samoljubljem i grehom. Slično prezrenom cariniku stoje po strani, ne usuđujući se čak ni pogled da uprave nebu, i izgovaraju: „Bože, milostiv budu meni grešnome!“ (Luka 18,13) Takvi dobijaju blagoslov. (Misli s Gore blagoslova, str. 6-8. original)
