Zavjes crkveni razdrije se nadvoje od gornjega kraja do donjega. (Matej 27,51)
Posredstvom svoje smrti i vaskrsenja On [Isus] je postao sluga „istinitoj Skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek“ (Jevrejima 8,2). Ljudi su podigli jevrejski Šator od sastanka, ljudi su sazidali jevrejski Hram, ali gornju Svetinju – po čijoj je slici bila načinjena zemaljska Svetinja – nije sagradio nijedan zemaljski arhitekta. „Evo čoveka, kojemu je ime Klica… Jer če On sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sešće i vladati na svom prestolu, i biće Sveštenik na prestolu svom.“ (Zaharija 6,12.13)
Služba prinošenja žrtava, koja je ukazivala na Hrista, prestala je, ali ljudske oči su sada bile upravljene pravoj Žrtvi za grehe sveta. Zemaljska sveštenička služba je prestala, ali mi gledamo na Isusa, Sveštenika novoga zaveta i na „krv kropljenja, koja bolje govori negoli Aveljeva“. „Još se nije otvorio put svetih, dokle prva Skinija stoji… ali došavši Hristos, Poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju Skiniju, koja nije rukom građena,… kroz svoju krv uđe jednom u Svetinju, i nađe večni otkup.“ (Jevrejima 12,24; 9,8-12)
„Zato i može vavek spasiti one koji kroz Nj dolaze Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih.“ (Jevrejima 7,25) Iako je služba morala da se premesti iz zemaljskog u nebeski Hram; iako će Svetinja i naš veliki Prvosveštenik biti nevidljivi za ljudske oči, ipak, nije bilo potrebno da učenici pretrpe nikakav gubitak. Oni neće doživeti nikakav prekid svoje zajednice niti umanjenje sile zbog Spasiteljevog odsustva. Dok Isus služi u nebeskoj Svetinji, On takođe služi i u Crkvi na Zemlji preko svoga Duha. On je sakriven od naših očiju, ali Njegovo obećanje dato na rastanku ispunjava se: „Evo, Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.“ (Matej 28,20) Iako svoju silu prenosi svojim slugama, Njegovo prisustvo koje daje snagu, još uvek je u Njegovoj crkvi.
„Imajući dakle Velikoga poglavara svešteničkoga… Isusa sina Božjega, da se držimo priznanja. Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našim slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim greha. Da pristupimo dakle slobodno k prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć.“ (Jevrejima 4,14-16) (Čežnja vekova, str. 165.166. original)
