Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu. (Luka 2,11)
Udaljenost između Neba i Zemlje nije danas veća nego što je bila, kada su pastiri slušali anđeosku pesmu. Ljudski rod je isto toliko predmet staranja Neba kao u vreme kada su obični ljudi skromnih zanimanja usred dana sretali anđele i razgovarali sa nebeskim vesnicima u vinogradima i poljima. Nebo može biti veoma blizu i nama u našoj svakidašnjici. Anđeli iz nebeskih dvorova pratiće korake onih koji dolaze i odlaze po Božjoj zapovesti.
Istorija iz Vitlejema je neiscrpna tema. U njoj je sakrivena „dubina bogatstva i premudrosti i razuma Božjega“ (Rimljanima 11,33). Mi se divimo Spasiteljevoj žrtvi kojom je zamenio nebeski presto jaslama i pratnju anđela koji su Ga obožavali životinjama u štali. Njegova prisutnost prekoreva ljudsku gordost i samodovoljnost. Ovo je, ipak, bio samo početak Njegovog neuporedivog poniženja. Za Božjeg Sina bilo bi gotovo beskrajno poniženje da je uzeo ljudsku prirodu, čak i onda kada je Adam u svojoj nevinosti prebivao u Edemu. Međutim, Isus je prihvatio ljudsku prirodu kada je ljudski rod već četiri hiljade godina bio oslabljen grehom. Kao i svako Adamovo dete, On je primio na Sebe rezultate delovanja velikog zakona nasleđa. Kakvi su ovi rezultati bili pokazano je u istoriji Njegovih zemaljskih predaka. On je došao sa takvim nasleđem da deli naše tuge i iskušenja i da nam pruži primer bezgrešnog života.
Sotona je na Nebu mrzeo Hrista zbog Njegovog položaja u Božjim dvorovima. Kada je svrgnut sa položaja još više Ga je mrzeo. On je mrzeo Onoga koji se zavetovao da će iskupiti grešni ljudski rod. Ipak, Bog je dopustio svom Sinu da kao bespomoćno dete podložno slabosti čovečanstva dođe na svet, koji je sotona proglasio svojim posedom. Dozvolio Mu je da upozna životne opasnosti svojstvene svakoj ljudskoj duši, da vodi borbu koju mora da vodi svako ijudsko dete, izložen opasnosti neuspeha i večnog gubitka…
Bog je dao svog jedinorodnog Sina da se nađe u jos žešćem sukobu i mnogo strašnijoj opasnosti, da bi životna staza naše dece bila sigurna. „U ovom je ljubav.“ (1. Jovanova 4,10) Čudite se nebesa i divi se Zemljo! (Čežnja vekova, str. 48.49. original)
