Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi; da i oni u Nama jedno budu, da i sviet vieruje da si Me Ti poslao. (Jovan 17,21)
Posle izlivanja Svetoga Duha, učenici su bili toliko ispunjeni ljubavlju prema Njemu i prema onima za koje je On umro, da su srca omekšavala pod uticajem reči koje su izgovarali i molitava koje su upućivali. Govorili su u sili Svetoga Duha; i pod uticajem te sile, hiljade su se obraćale.
Učenici kao Hristovi predstavnici trebalo je da ostave snažan utisak na svet. Pošto su bili samo skromni ljudi, ta činjenica nije smela da umanji njihov uticaj, već da ga poveća; jer će misli njihovih slušalaca od njih biti usmerene prema Spasitelju, koji će, iako nevidljiv, i dalje raditi zajedno sa njima. Sjajna učenja apostola, njihove reči ohrabrenja i poverenja, uveriće sve da oni ne rade u svojoj sili, već u sili Isusa Hrista. Svojom poniznošću objavljivaće da je Onaj koga su Jevreji razapeli bio Knez života, Sin živoga Boga, i da u Njegovo ime oni čine sva svoja dela.
Spasitelj u toku oproštajnog razgovora sa svojim učenicima u noći pre raspeća nije spomenuo patnje koje je pretrpeo i koje će još pretrpeti. Nije govorio ni o poniženjima koja ga čekaju, već je činio sve da ih podseti na ono što će ojačati njihovu veru, da ih pokrene da gledaju napred na radosti koje očekuju pobednika. Radovao se, svestan da može i da želi da učini za svoje sledbenike i više nego što im je obećao; da će iz Njega poteći ljubav i saučešće, čisteći hram duše i čineći da ljudi postanu slični Njemu po karakteru; tako da Njegova istina, naoružana silom Svetoga Duha, pođe napred, pobeđujući i da pobedi.
„Ovo vam kazah“, rekao je, „da u Meni mir imate. U svetu ćete imati nevolju, ali ne bojte se, jer Ja nadvladah svet.“ (Jovan 16,33) Hristos nije doživeo poraz i nije se obeshrabrio; pa su i Njegovi učenici morali da pokažu veru sa istom takvom trajnom prirodom. Trebalo je da rade kao što je On radio, oslanjajući se na Njega, jer tako mogu dobiti snagu. lako će njihov put biti zaprečen prividnim nemogućnostima, u Njegovoj blagodati treba da idu napred, ne prepuštajući se očajanju ni zbog čega i nadajući se svemu. (Apostolska crkva – Hristovim tragom, str. 22.23. original)
