Lazare, iziđi napolje. (Jovan 11,43)
On je osećao svu težinu bola kada je rekao svojim učenicima: „Lazar umre.“ Međutim, Hristos nije morao da misli samo na voljene iz Vitanije, On je morao da misli i na poučavanje svojih učenika. Oni treba da postanu Njegovi predstavnici u svetu, da bi Očev blagoslov mogao da obuhvati sve. Njih radi dozvolio je da Lazar umre. Da ga je povratio iz bolesti u zdravlje ne bi bilo učinjeno čudo, koje je najodređeniji dokaz Njegovog božanskog karaktera…
Odugovlačeći sa dolaskom Lazaru, Hristos je imao nameru da pokaže milost onima koji Ga nisu primili. Odugovlačio je da bi vaskrsenjem Lazara iz mrtvih, mogao dati svom tvrdokornom, nevernom narodu još jedan dokaz da je On zaista „vaskrsenje i život“… U svojoj milosti nameravao je da im da još jedan dokaz više da je On Obnovitelj, Jedini koji može izneti na videlo život i besmrtnost. To treba da bude dokaz koji sveštenici neće moći pogrešno protumačiti. To je bio razlog Njegovog odugovlačenja da dođe u Vitaniju. Ovo čudo, podizanje Lazara iz mrtvih, kao kruna svega treba da stavi Božji pečat na Njegov rad i na Njegovu tvrdnju da ima božanstvo…
Lazara su položili u jednu pećinu u steni i jedan ogroman kamen bio je stavljen na ulaz. „Uzmite kamen“, rekao je Hristos. Misleći da samo želi da pogleda umrlog, Marta je prigovorila rekavši da je telo već četiri dana sahranjeno i raspadanje je već počelo svoje delo. Ova tvrdnja, izrečena pre Lazarevog vaskrsenja, nije dala nikakve mogućnosti Hristovim neprijateljima da kažu da je učinjena prevara…
„I ovo rekavši zovnu iza glasa: Lazare, iziđi napolje.“ Njegov glas, razgovetan i prodoran, dopro je do ušiju umrloga. Dok je govorio, božansko je prosijavalo kroz Njegovu ljudsku prirodu. Na Njegovom licu, ozarenom Božjom slavom, narod je mogao da vidi pouzdanost Njegove sile. Svako oko bilo je prikovano za ulaz u pećinu. Svako uvo bilo je usredsređeno da primi i najmanji zvuk. Sa velikim i brižnim zanimanjem svi su iščekivali ispit Hristovog božanstva, dokaz koji treba da potvrdi Njegovo tvrđenje da je Božji Sin ili da uguši nadu za večna vremena.
U tihom grobu nešto se pokrenulo i onaj koji je bio mrtav stajao je na ulazu u grob. (Čežnja vekova, str. 528.529.534.536. original)
