Jer kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi. (Kološanima 1,16)
Subota je prilikom stvaranja proglašena svetom. Pošto je uspostavljena za čoveka, ona ima svoje poreklo od vremena „kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu“ (O Jovu 38,7). Mir se širio nad svetom, jer je Zemlja bila u skladu sa Nebom. „Pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma“; i počinuo je radujući se svom završenom delu (1. Mojsijeva 1,31).
Zato što se odmarao u Subotu, „blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga“, izdvojio ga je za svetu upotrebu. On ju je dao Adamu kao dan od odmora. Bila je uspomena na delo stvaranja, a time i znak Božje moći i Njegove ljubavi. Pismo kaže: „Čudesa je svoja učinio da se ne zaborave.“ „Što se na Njemu ne može videti od postanja sveta, moglo se poznati i videti na stvorenjima i Njegova večna sila i božanstvo.“ (1. Mojsijeva 2,3; Psalam 111,4; Rimljanima 1,20)
Sve je stvorio Božji Sin. „U početku beše Reč i Reč beše u Boga… Sve je kroz Nju postalo i bez Nje ništa nije postalo što je postalo.“ (Jovan 1,1-3) Pošto je Subota uspomena na delo stvaranja, ona je dokaz Hristove ljubavi i moći…
Subota je bila uključena u Zakon sa Sinaja; ali tada nije po prvi put objavljena kao dan od odmora. Izrailjski narod je to znao pre Sinaja. Subota je svetkovana na putu prema Sinaju…
Subota nije bila samo za Izrailj, već za ceo svet. Ona je objavljena čoveku u Edemu, pa kao i druge zapovesti Dekaloga, neprolazno obavezuje. O Zakonu u kome četvrta zapovest čini jedan deo, Hristos izjavljuje: „Dokle nebo i Zemlja stoji, neće nestati ni najmanjeg slovca ili jedne title iz Zakona.“ Dokle god nebo i Zemlja traju, Subota će nastaviti da bude znak Stvoriteljeve moći. Kada Edem bude ponovo procvetao na Zemlji, Božji sveti dan od odmora poštovaće svi pod suncem. „Od Subote do Subote“ svaki stanovnik proslavljene nove Zemlje dolaziće „da se pokloni preda Mnom, veli Gospod“ (Matej 5,18; Isaija 66,23). (Čeznja vekova, str. 281.283. original)
