Tako, Ijubazni moji, kao što me svagda slušaste… gradite spasenije svoje sa strahom i drhtanjem. Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno. (Filibljanima 2,12.13)
Hrišćanski život je bitka i maršovanje. Međutim, pobeda koju treba izvojevati ne postiže se Ijudskom snagom. Poprište sukoba je oblast srca. Bitka koju moramo voditi, najveća bitka koju je čovek ikada vodio, to je pokoravanje sebe Božjoj volji, potčinjavanje srca vrhovnoj vlasti Ijubavi. Stara priroda, rođena od krvi i volje telesne, ne može naslediti Božje carstvo. Nasleđene sklonosti i stečene navike moraju biti odbačene.
Onaj koji se odluči da uđe u Duhovno carstvo, ustanoviće da su sve sile i strasti njegove nepreporođene prirode, potpomognute silama carstva tame, okrenute protiv njega. Sebičnost i oholost ustaće protiv svega što bi ih prikazivalo kao grešne. Mi ne možemo sami po sebi pobediti zle želje i navike koje se bore za prevlast. Mi nismo u stanju da savladamo moćnog neprijatelja koji nas drži u ropstvu. Jedino nam Bog može osigurati pobedu. On želi da upravIjamo sobom, svojom voljom i svojim putevima. Ali, On ne može da deluje u nama bez našeg pristanka i saradnje. Božanski Duh deluje preko sposobnosti i moći datih čoveku. Mi svojim snagama treba da sarađujemo sa Bogom.
Pobedu nije moguće postići bez usrdne molitve i stalne poniznosti. Našu volju niko ne sme prisiljavati da sarađuje s božansktm oruđima, jer ona mora da se dobrovoljno potčini. (Misli s Gore blagoslova, str. 141.142. original)
