Jer su svi bogovi u naroda ništa; a Gospod je nebesa stvorio. (1. Dnevnika 16,26)
Sunce koje se diže na nebu predstavnik je Onoga koji je život i svetlost svega što je načinio. Sav sjaj i lepota koja ukrašava Zemlju i osvetljava nebo, govore o Bogu… Sve govori o Njegovoj nežnoj očinskoj brizi, o Njegovoj želji da svoju decu učini srećnom. Sila koja deluje u celoj prirodi i održava sve nije, kao što neki naučnici zastupaju misao, samo jedno sveobuhvatno načelo, jedna pokretačka sila. Bog je Duh, ali On je ipak Ličnost; jer je On tako otkrio Sebe: „A Gospod je pravi Bog, Bog živi i Car vječni… Bogova koji nijesu načinili neba ni Zemlje, nestaće sa Zemlje i ispod neba.“ (Jeremija 10,10.11)
Božja dela u prirodi nisu sam Bog u prirodi. Dela prirode izraz su Božjeg karaktera i sile, ali zato prirodu ne smemo da smatramo Bogom. Ljudska bića svojom umetničkom veštinom dala su divna dela, dela koja uveseljavaju oči, i koja nam otkrivaju nešto o zamisli Stvaraoca, ali načinjeno delo nije Tvorac. Delo ne može biti dostojno poštovanja, već onaj koji ga je načinio. Tako isto i priroda je izraz Božje zamisli i zato prirodu ne treba uzvisiti, već Boga prirode… Prilikom stvaranja Zemlje, Bog nije zavisio od neke materije koja je ranije postojala… Sve, materijalno i duhovno, stalo je pred Gospodom Jahveom na Njegov glas i stvoreno je za Njega. (U potrazi za boljim životom, str. 412-414. original)
