A u šesti dan nakupiše hljeba dvojinom. (2. Mojsijeva 16,22)
Šestog dana ljudi su prikupili po dve merice po osobi. Starešine su požurile da obaveste Mojsija šta se dogodilo. On je odgovorio: „Ovo kaza Gospod: Sutra je Subota, odmor svet Gospodu…“
Bog zahteva da se Njegov sveti dan i danas isto tako strogo svetkuje kao i u doba Izrailjaca. Zapovest datu Jevrejima svi hrišćani treba da smatraju nalogom koji je Gospod njima dao. Dan koji prethodi Suboti treba da bude dan pripreme, tako da sve bude spremno za njene svete časove. Bez obzira na sve, ne smemo dozvoliti da poslovima krnjimo njeno sveto vreme. Bog je naredio da se za bolesne i napaćene moramo pobrinuti; rad neophodan da se oni zbrinu predstavlja delo milosti i ne smatra se kršenjem Subote; ali treba izbegavati svaki nepotrebni rad. Mnogi male poslove koje su mogli obaviti u toku dana pripreme nemarno odlažu sve do početka Subote. To ne bi smelo da bude! Posao koji je odlagan sve do početka Subote treba da ostane nezavršen dok ona ne prođe. Ovakav raspored mogao bi da osveži pamćenje nemarnih i da ih navede da svoje poslove završe za šest radnih dana.
Svake sedmice u toku svog dugog boravka u pustinji Izrailjci su gledali trostruko čudo, sračunato da ih uveri u svetost Subote: dvostruka količina mane padala je šestog dana, nije uopšte padala sedmog, mana određena za Subotu ostajala je sveža i nepokvarena, iako se u svako drugo vreme kvarila, ukoliko bi bila čuvana za drugi dan.
Zahvaljujući okolnostima u vezi sa padanjem mane, imamo siguran dokaz da Subota nije bila uspostavljena, kao što mnogi smatraju, tek prilikom davanja zakona na Sinaju. Pre nego što su došli do Sinaja, Izraiijci su znali da je Subota za njih obavezan praznik. Obaveza da svakoga petka prikupe dvostruku količinu mane i da je pripreme za Subotu, kada mane neće biti, neprestano ih je podsećala na svetu prirodu dana odmora. A kada su neki ljudi izašli Subotom da kupe manu, Gospod je upitao: „Dokle ćete se protiviti zapovestima Mojim i zakonima Mojim?“ (Stvaranje, patrijarsi i proroci, str. 295-297. original)
