Ako li ko misli da što zna, ne zna još ništa kao što treba znati. (1. Korinćanima 8,2)
Otkupitelj sveta predao je svojoj Crkvi veliku vlast. On određuje pravila koja treba primeniti u slučaju pojave problema kod njenih vernika. Nakon što je dao izričita uputstva o načinu postupanja, On kaže: „Jer vam kažem zaista: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdrešite na zemlji biće razdrešeno na nebu.“ (Matej 18,18) Prema ovome, čak i Nebo potvrđuje postupanje Crkve sa svojim vernicima kad se sledi biblijsko pravilo.
Božja Reč ne daje pravo nijednom čoveku da se usprotivi zaključku Crkve, niti mu je dopušteno da svoje mišljenje suprotstavlja mišljenju Crkve. Kad ne bi bilo crkvene discipline i vlasti, Crkva bi se raspala; ona ne bi mogla opstati kao jedno telo. Uvek je bilo pojedinaca nezavisnog uma koji su tvrdili da su u pravu, da ih je Bog posebno poučio, uticao na njih i vodio ih. Svako ima svoju teoriju, svoja gledišta i svako tvrdi da su njegova gledišta u skladu s Božjom Rečju. Svako ima drugačiju teoriju i veru, a tvrdi da ima posebnu svetlost od Boga. Takvi odvlače druge od tela i svako od njih je odvojena crkva za sebe. Svi oni ne mogu biti u pravu, a svi tvrde da ih vodi Gospod. Nadahnuta Reč nije „da“ i „ne“, već „da“ i „amin“ u Hristu Isusu.
Naš Spasitelj dodaje svojim poukama obećanje da će dvojica ili trojica, kad se ujedine tražeći bilo šta od Boga, to i dobiti. Hristos ovde pokazuje da mora postojati zajednica s drugima, čak i u želji za određeni predmet. Velika je važnost posvećena zajedničkoj molitvi, zajedničkom cilju. Bog uslišava molitve pojedinaca, ali ovom prilikom Isus je dao posebne i važne pouke koje su se odnosile naročito na Njegovu novoorganizovanu Crkvu na Zemlji. Moralo je postojati slaganje u onome što su želeli i za šta su se molili. Nije se radilo samo o mislima i postupcima jednog uma podložnog prevari, već je molba trebalo da bude ozbiljna želja nekoliko osoba usredsređenih na isti predmet. (Testimonies for the Church, sv. 3, str. 428.429)
